Letters from Iwo Jima (2006)

Режисер: Clint Eastwood
Сценариста: Iris Yamashita, Paul Haggis
Жанр: Drama / History / War
Глумци: Ken Watanabe, Kazunari Ninomiya, Hiroshi Watanabe, Tsuyoshi Ihara, Ryo Kase...

Данас када се разматра уопште важност битке на Иво Џими иде су крајњост од тоталних подсмешљивих погледа како су се борили за обично малено тло острво на коме ништа не расте, до претеривања да је то био најважнија кампања Американаца у Другом Светском рату после дана Д. У вези важности целе те битке која се одиграла 1945. године расправља се и на овај начин али са стране јапанског виђења и у самом филму. Оно што је истина да је заузимањем овога острва САД заправо добило главну базу за бомбардовање целог Јапана као и могућност стационирања војске која би можда извршила копнену инвазију на Јапан.
Ово је један од ретких филмова који приземно гледају на рат, или који не приказују непреијатеље као звери. Зато су и урађена два филма о овој бици Letters from Iwo Jima и Flags of Our Fathers. Временски филм почиње неколико месеци пре напада на Иво Џиму и до периода саме битке показује припреме које су се водиле за инвазију, карактере и делове живота, главног генерала задуженог за острво Tadamichi Kuribayashi (Кеn Watanabe), обичног војника Saigo (Kazunari Ninomiya), још неких ликова важних у филму. Ратних сцена је било доста али нису биле толико сензационалне као код других филмова.
Лако је етикирајући одређене ствари из непознавања истих а то овај филм покушава да сузбије. Да и овде су Јапанци, били камиказе, имали ритуална самоубиства, али све је то приказано на прави начин а не са оним беснилом које је било уобичајно за америчке филмове који су се приказивали током рата а и после њега. Филм не одступа од историје, и ту је прича 10 американаца пре него што умрете као наредба. Показује праву страну како и зашто је острво пало у руке амера. Недостатак опреме, недостатак у подршци јапанске морнарице и авијације, дизентерија, све је то овде приказано на један сталожен начин. Филм је скоро у целости у колориту црно-белом осим када су сцене експлозија, сценографија је фантастична, глумци такође. Оно што је сјајно јесте да приказивање рата се не гледа само са стране неког заповедника или обичних војника већ и једно друго. Као ратни филм овај не иде у ту крајњост да своју анти-ратну поруку шаље крвавим раскомаданим телима, мада има и тога, већ хуманизујући рат и људе који га воде и показивајући на тај начин бесмисао истог. Али то не значи да Јапанци су могли да препусте то острво и да иду кући, једноставно радили су оно што су морали.
Eastwood је опет показао да ће можда бити бољи режисер него глумац када се на крају све сабере, филм који је направио има доста прича и о њему може се пуно дискутовати. Ко жели да гледа добри ратни филм без бојазни од патетике, навијачке субјективности од стране оних који су снимали ово је филм за њега.

Оцена: 7,8/10

Click (2006)

Режисер: Frank Coraci
Сценариста: Steve Koren, Mark O'Keefe
Жанр: Adventure / Comedy / Drama / Fantasy
Глумци: Adam Sandler, Kate Beckinsale, Christopher Walken, David Hasselhoff, Sean Astin...

Ово је један солидан филм који може да вам испуни време. Да ли сам могао замислити да ћу то рећи за било који филм Adam Sandler-а? Тешко. Али ипак је вероватноћа била на његовој страни.
Човек који нема довољно времена у животу због сталног притиска са посла оде једно вече да купи универзални даљински који би заменио гомилу истих које има кући. Тражећи у једном мега маркету налети на Morty (хахаха, какво тепање), који му понуди универзални даљински за живот. Michael (Sandler) убрзо схвати све предности овог даљинског да све непријатно у животу убрза и прескочи. Наравно тек касно се сети да то није тако леп начин да се проживи свој живот. Јер убрзо тим својим "прескакањем" није гледао како му деца одрастају, отуђио се од жене која се удала за другог итд. Да не пишем све схвати како живот чине све ствари у животу како лепе тако и оне мало мање лепе. То свакако није ново у свету филма.
Ипак ово је урађено на експресивнији начин и дојми се вероватно јаче него сви остали филмови. Такође и садашње време и технологија којим се снимају филмови учинило је своје да филму даје дозу занимљивости. Сендлер својом глумом не одскаче од својих ранијих улога, није ни бољи ни гори и даље не зна да глуми и даље прича као да је из лошег цртаног филма и даље покушава на пародичан начин да испадне смешан али не иде. Kate Beckinsale, тј. његова жена у филму, глума је уобичајна but she looks so damn fine. Али све глумачке недостатке ових глумаца ту је да наднокнади луди Christopher Walken. Невероватно али он је (то су рекли и за једног играча) као кесица чаја учини да обична вода буде боља. Огормну харизму поседује овај човек, када треба да буде смешан он то и јесте са неком само његовом примесом.
Филм је за разибригу и за трошење врема, за боље ствари треба се обратити на другим местима.

Оцена: 5,5/10

The Black Cat (1934)

Режисер: Edgar G. Ulmer
Сценариста: Edgar G. Ulmer, Peter Ruric
Жанр: Horror / Crime / Adventure / Thriller
Глумци: Boris Karloff, Bela Lugosi, David Manners, Julie Bishop, Harry Cording...

Неке филмове ма колико да су лоши или ма колико да имају недостатака, морате им то опростити из разних разлога. Ово је један такав филм. The Black Cat (1934) није ништа до један наочиглед уобичајан хорор филма тога времена.
Прича је крајње једноставна и своди се на пут младенаца који су хтели да прославе свој медени месец у једном градићу у Мађарској. Уз пут срећу Dr. Vitus Werdegast (Bela Lugosi), који им говори како се враћа кући након петнаесто годишњег ратног ропства. Преседајући заједно крећу путем са аутобусом који сасвим случајно се стропошта код куће Hjalmar Poelzig (Boris Karloff) иначе великог дужника Витуса. У удесу жена младог брачног пара је благо повређена и воде је у ту кућу да би се опоравила и пружила помоћ. И онда почињу дуели између Лугошија и Карлофа (додуше вербални) јер је Хјалмар му након рата оженио се за његову жену и након што је она умрла после извесног времена, кријући од њега истину се оженио и његовом ћерком. Витус прихвата игру госта у кући и чека само повољни тренутак да се освети Хјалмару. Ипак Хјалмар планира још нешто, он је врховни свештеник сатанистичког покрета који жели да жртвује младу Сотони. И онда се дешава расплет, где Витус сазнаје истину и у коме игром случајности сви погину осим младог брачног пара.
Филм иако би понекој логици требао да баци светло на јунаке филма, брачни пар, намерно то не чини јер су овде ипак две главне звезде Lugosi и Karloff. И то сасвим оправдано јер ово двоје глумаца одскачу од филма (што је сасвим пријатно изненађење), својом глумом. Радња је класична и нешто нарочито не смета јер није умршена претерано а и филм не траје дуго тек нешто више од сат времена. Иако је све мање више неки клише у овом филму ипак осим поменутих зведа који му дају невероватан шарм, има сцена при сатанистичком ритуалу која је прилично добро урађена, и има мириса и назнаке Поовског овде иако филм који претендје да је базиран на причи "Црна мачка" ниједним својим делом не личи на ту поменуту причу осим што Lugosi има екстремну фобију у филму од њих. За праве заљубљенике филма ово ће ипак бити слатка посластица за гледати двоје култних глумаца у кинематографији.

Оцена: 6,5/10

Tengoku to jigoku (1963)

Режисер: Akira Kurosawa
Сценариста: Eijirô Hisaita, Evan Hunter, Akira Kurosawa...
Жанр: Thriller / Drama
Глумци: Toshirô Mifune, Tatsuya Nakadai, Kyôko Kagawa, Tatsuya Mihashi, Isao Kimura...

Овај филм спада у трилер али са великим примесама драме. Богати индустријалац на почетку филма се расправља са његовим конкурентима фирме око њене превласти где се већ увиђа карактер Гонда. Гондо иако у незавидном положају успео је да откупи велики колач акција чиме би постао већински власник фирме. Међутим управо тада сазнаје да му је дете отето што му отмичар јавља преко телефона. Ипак, убрзо се испостави да је киднапер отео погрешно дете, дете Гондовог возача. Уцењивач ипак санзнајући за то наставља са уценом да ће убити дете ако му се не исплати огромна сума. Та сума коју би му испалтио Гондо је довољно велика да он оде у банкротство јер тиме би пропустио шансу да откупи акције и да врати хипотеку над кућом. Тада долази морална дилема да ли ће исплатити киднапера или неће а тиме спасити себе и своју породицу. У цео случај прикључује се и полиција за коју киднапер не зна али дектетиви су ту у случају да киднапер погреши јер све остало би било рискантно. Затим следи исплата уцењивачу које је сигурно једна од најбољих таквих сцена, детељни рад полиције довођење до двоје саучесника, праћење осумњиченог и на концу његовог хапшења.
Филм сигурно не спада у најбољи Куросавин филм, али спада у једне од најкомплетнијих. Осим трилера ту је питање, о томе да ли треба пропасти као капиталиста или као човек, па се и разматра и сам свет суровог капитала. Свака сцена у овом филму је детаљно урађена и изгланцана без имало грешке, са сјајним глумцима, а поготово главним глумцем Toshirô Mifune који су одлично одрадили свој посао. Поред тога све ове сцене трилера су касније искоришћене у већини трилера са овом тематиком па чак је и направљен својеврсан амерички римејк у виду филма The Ransom (1996) са Mel Gibson-ом у главној улози. Такође и мотиви киднапера су нешто што се ретко користи као мотив а сигуран сам да је чест у стварном животу а то је може се рећи чиста завист. Права посластица за људе који воле овај жанр.

Оцена: 7,6/10

Dirty Harry (1971)

Режисер: Don Siegel
Сценариста: Harry Julian Fink, Rita M. Fink, Dean Riesner
Жанр: Action / Crime / Thriller / Drama
Глумци: Clint Eastwood, Harry Guardino, Reni Santoni, John Vernon, Andrew Robinson...

Ово је први филм који је искористио "рад" сериског убице Зодијака (овде Шкорпиона) и претворио га у филм. Додуше мало тога има сличности овај филм са стварношћу осим што је само први пут увео обраћање убице полицији преко порука. Занимљиво је да и у филму Zodiac (2007) се види приказивање овога филма и коментар једног од главних ликова на моју прву реченицу.
Прљави Хари јесте полицајац који не слуша наредбе шефова, тј. прилично је својеглав али то није разлог његовог имена већ стално прљави посао који обавља. Одмах на почетку филма, се дешава прво убиство и приликом повратку са увиђаја Хари добија новог партнера јер су сви бивши партнери или у болници или мртви. Типично. Али типично од филмова који су овом касније следили. Дешава се затим још једно убиство, рањавање и овог зеленог партнера, хватање убице, његово пуштање због непрописног хапшења, отмица од стране убице школског баса и његово убијање од стране Калахана. Не нарочито тежак филм за схватање и разумевање. Између свих ових сцена су сцене које показују карактер Калахана.
Clint Eastwood, је добро одглумио иако му није било пуно потребно за овакву глуму као и Andrew Robinson који је одглумио Шкорпиона и оно што је заиста позитивно (?!) његово болесно смејање. Све остало је прилично шупље за појам данашњег времена, сценарио понекада није јасан а то се поготово односи на понашање убице, остављање трагова, изабир жртава, отмица. То се све објашњава болешћу. Оно што филм чини вероватно препознатњивим и што верујем да је први учинио јесте све ти касније клишеи који су уследили у сличним полицијски трилерима. Мада нисам сигуран колико је то позитивно али да му то придодамо као плус. А свакако је и ту та чувена реченица која ће остати запамћена у историји кинематографије:
I know what you're thinking. "Did he fire six shots or only five?" Well, to tell you the truth, in all this excitement I kind of lost track myself. But being as this is a .44 Magnum, the most powerful handgun in the world, and would blow your head clean off, you've got to ask yourself a question: Do I feel lucky? Well, do ya, punk?
Довољно? Да, али само захваљујући шарму лика Калахана и овој реченици али далеко од нечега посебног.

Оцена: 5,7/10

Ôdishon (1999)

Режисер: Takashi Miike
Сценариста: Ryû Murakami, Daisuke Tengan
Жанр: Drama / Horror / Mystery / Romance / Thriller
Глумци: Ryo Ishibashi, Eihi Shiina, Tetsu Sawaki, Jun Kunimura, Renji Ishibashi...

Ах, дошао је коначно ред да одгледам и неки филм толико хваљеног и чувеног Takashi Miike. То је оно што је проблем превише дуго сам чекао да гледам неки његов филм и то ми се делимично осветило у самом гледању филма а изражавајући пре свега моју нестрпљивост.
Отац коме је син предложио да се жени јер почиње да стари, је уз помоћ свога пријатеља продуцента организовао аудицију за филм, који је само била аудиција за упознавање кандидата за будуће упознавање са могућом новом женом. Он је покушао да у некој његовом избору углавном нађе сличности са његовом преминулом женом. Ипак, када је прочитао писмо једне од конкуреткиња може се рећи да је од тог тренутка био заслепљен њом. То је већ и јасно показао и на аудицији и њихов однос се полако развија до средине филма када су сами у хотелу и где он треба да је запроси. Ипак, ту су и споредне сцене које упућују како ће му то бити погрешан корак, упозорење пријатеља на основу интуиције, немогућност потврђивања њене биографије. Ипак је до средине филма владала, мање више прича о драми са малим примесама мистерије а од половине се полако мења у једну тотално другачију и морбиднију причу. Најлепше је одсликан тај део са монологом и поједином сценом где главна глумица изговара једне речи које би неком ко негледа сцену се чиниле можда и симпатичне, кири, кири, кири, кири, кири! Како би био у криву. Од половине почињу заиста хорор сцене коју изетно сензиблиним особама не бих препоручио да гледају, мени нису представљали неку сада невероватну гадост али су понекада изазивале благу нелагодност.
Прича се своди на поремећену особу са потресном прошлошћу и која жуди за опсесивношћу а ако јој се ствари не свиде сакупља делове тела J. Није то најоригиналније у филму, али камера, атмосфера, глумци који су сасвим добро одиграли своје улоге, као и задњих тридесет минута у филму који су толико јаки и збуњујући до расплета су највећи квалитет овога филма. Сасвим довољно за један филм да се одгледа са пуном заинтересованошћу до краја. Кири, кири, кири, кири....

Оцена: 6,8/10

Spider-Man 3 (2007)

Режисер: Sam Raimi
Сценариста: Sam Raimi, Ivan Raimi, Alvin Sargent
Жанр: Action / Adventure / Sci-Fi / Thriller
Глумци: Tobey Maguire, Kirsten Dunst, James Franco, Thomas Haden Church, Topher Grace...

Spider-Man, сам најмање виђао од свих већих стрип супер-јунака из Америке у стрипу, али су његове анимиране серије од неких десет епизода пуштане на телевизији. Он спада у групу ткз. јунака који ме нису нешто нарочито заинтересовали. Тачније он је он од оних класичних шупљих прича како су они настали са радијацијом што је било веома популарно као пропаганда у Америци током педесетих година прошлога века.Да ли је то разлог зашто генерално имам лош однос прем свему сличном са овим па и филмовима о таквим супер јунацима? Вероватно, нису ми се као детету наталожили у мозгу за разлику од неких других ствари.Како нисам гледао ниједан пре овог дела одмах ми се није свиђао изабир главног глумца за улогу Spider-Man, и одмах је филм почео патетично спајаући сукоб из прошлог неког дела који ће се касније одвијати током целога филма. Филм је и био у све тако неком недораслом тону до појаве охолости Спајдија која је била појачана неким страним живим субјектом из свемира која га је користила као домаћина. Чуо сам о овоме пре филма и заиста сам мислио да неће моћи ово добро урадити и да ће испасти смешно али сам се пријатно изненадио јер није тако било у потпуности. Варирао је у том делу филма осећај од добро урађеног до претеривања, што је било сасвим довоњно за овај филм. Чак је и Tobey Maguire, доста солидно одрадио посао. Оно што је вадило иначе два највећа стрип јунака из Америке Бетмена и Супермена, после деценија излажења и засићења причом и радњом, јесте та њихова прича о самој нестабилности и унутрашњим сукобима који су се водили у њима.Протвиници Spider-Man, су помало патетични са њиховим причама (није то једино) и све даје одраз последњих филмова које сам гледао из Холивуда. Избор глумаца, није ипресионирао, камера и сф осредњи, веома је била иритирујућа брзина одвијања сцена, ипак филм није испао у тој мери глупост каква је могла да буде и то му је највећи квалитет, није испао свињарија али овај филм ћете заборавити веома брзо.

Оцена: 5,2/10

Historia oficial, La (1985)

Режисер: Luis Puenzo
Сценариста: Aída Bortnik, Luis Puenzo
Жанр: Drama / History
Глумци: Norma Aleandro, Héctor Alterio, Chunchuna Villafañe, Hugo Arana, Guillermo Battaglia...

Војна владавина која је трајала у Аргентини од 1976. године до 1983. године је била запамћена као један репресивни режим који је појединцима који су били на власти омогућио богаћење а противницима који су углавном били млади људи и студенти разне патње. У те патње је сврставан и прљави рат који је спроводила војан хунта а она се односила у нестанку од ко 30 000 људи тада. Није било изабира које је нестајао па су често одвођене и трудне жене које су се проађале у затвореништу, њихова деца продавана а саме жене као и већина других несталих убијена.
На све ово се и надовезује овај филм Historia oficial, La (1985), или како је код нас преведено Званична Историја. Она у првом плану оговри о жени чије је супруг на неки начин увучен у ту гарнитутри власти која је врадала за време војног режима, и који је искористио већину повластица радећи на тој позицији. Осим богатсва, када су сви други сиромашили, они су тада „усвојили“ ћерку. Време у којем се одвија филм је вероватно у пост-диктатурском перидоу када ссу си елементи те власти почели да се руше или су већ били срушени. Жена која је главни лик приче, тек буде освешћена шта се чинило (доласком једне од њених најбољих другарица чије је одсењеље из Аргентине било и сумња на њу и заточеништву коју је преживела), у том делу историје коју подучава, како каже један од њених ученика, историје које су писале убице.
Освешћење, суочавање са историјом и личним греховима и откривање трулости моралног таквог система кроз филм је његов највећи квалитет. Такође се у оквиру те породице налазе стране које се „идеолошки“ не слажу и показују страну њиховог сукоба. Глумци су одлично одрадили посао, поготово то се однсои на главну глумицу, док филм иако тешка драма време уз њега вам прође веома брзо. Све у свему филм је један од оних који треба да научи људе поједине ствари и који је итекако потребан човечанству.

Оцена : 7,9/10

Transformers (2007)

Режисер: Michael Bay
Сценариста: Roberto Orci, Alex Kurtzman
Жанр: Action / Adventure / Comedy / Sci-Fi / Thriller
Глумци: Shia LaBeouf, Megan Fox, Rachael Taylor, Josh Duhamel, John Turturro...

Трансформерси су била једна од оних серија која су ми у детињству заокупирали велику пажњу и коју сам са уживањем пратио. На нашим просторима се пуштала Генерација 1 која је имала 98 епизода подељена у 4 серијала. Нисам сигуран колико је код нас приказано али оно што је сигурно да је код деце постао један од омиљенијих анимираних серија као и играчака који су се могле куповати и у СФРЈ. Шта је специјално у Трансформерсима ни данас не могу објаснити која није ни имала неку нарочиту анимацију а ни прича није била на неком екстра нивоу. Једноставно својим ликовима и поделом на добро и зло имало је, и дан данас има неку харизму. Осим тих 98 епизода, било је и првог дугометржног филма Transformers: The Movie (1986), који није прошао нешто нарочито код публике али је опет добио свој неки култни статус. Поред тога су наставили са серијама који су се снимале првобитно у САД кроз Генерацију 2 а и нега друга издања која су излазила у оквиру серија у Јапану. Такође, осим серија и филмова излазили су и стрипови Трансфомерс. Радња уопштена се своди на борбу две фракције робота Аутобота и злих Десептикона, са њиховим вођама Оптимус Прајмом и Мегатроном.
Био је децембар 2006. године када ме је колега са факса позвао и рекао ми да се снима и да ће овога лета бити филм о Трансформерсима. Узбудљиво сам га чекао и сачекао до јуче када сам га и одгледао.
Једино што овај филм вади да га не извређам до крајњих граница јесте та сентиментална основа на којој лежи овај филм. Али то не значи да не могу да испљујем све остало а за шта је одговоран Micheal Bay. А човек је скоро уништио филм.
Прво ту су те политичке ноте које су срамотне да се врте око овога филма а које заправо подсвесно говоре о стању у Америци и поруку коју оне носе тој публици. Бљувотина, око језика, њихових политичкох непријатеља Кине, Русије и Северне Кореје је тако безобразно искоришћено у овом филму да немам речи. Друго, то је изабир глумаца који је делом и следио једноставно сценарио на којем ћу касније да се врнем. Дакле изабир благо речено бедан, Shia LaBeouf, Megan Fox, Josh Duhamel је нешто што не доприноси на било који начин квалитету било ког филма, док је и сам John Turturro био таоц овако лошег сценарија. Једине позитивне ствари су гласови који су дати Оптимус Прајму и Мегатрону од стране Peter Cullen који је давао глас и првобитном оригиналном Оптимусу у серији и Hugo Weaving. Треће сценарио је понекада нелогичан и радња нема смисла а то се посебно односи на задњу трећину филма. Тиме треба и додати све оне клишеје у вези предграђа, тинејџера и свега толико пута виђеног у америчким филмовима. Оно што је позитивно јесу сцене акције, сами трансформерси како су одрађени, које изгледају импресивно а могу тек замислити како то изгледа на великом платну.
На крају, недовољно захваљујући режисеру од онога што сам очекивао али са друге стране сцене сф-а као и сами Трансформерси довољни су за људе који то траже од филма док остали људи ће вероватно бити разочарани ако очекују нешто више.

Оцена: 4,5/10

Disturbia (2007)

Режисер: D.J. Caruso
Сценариста: Christopher B. Landon, Carl Ellsworth
Жанр: Horror / Thriller
Глумци: Shia LaBeouf, Sarah Roemer, Carrie-Anne Moss, David Morse, Aaron Yoo...

Још давне 1954. године Хичкок је направио свој један од многих несвакидашњи трилера којим је тако иновенто деловао на цео тај жанр. Rear Window или како је код нас преведено Поглед у двориште је било нешто толико другачије и толико боље од свих других трилера у своје време док се не би понавио неки нови Хичкоков филм.
Ипак имамо човека који је његова супротност а базирао је свој задњи филм управо на ловорикама Rear Window-а.
Шта је заправо Disturbia? То је модерна верија Хичкоковоог филма, чији елементи су реченице: "We are cool? Yes we are cool"; амерички клишеи у вези предграђа, тинејџера, па и многих лоших имитација горе наведеног филма. Филм првих 15 минута на личи на то, на Поглед у двориште, личи само на још један лош тинејџ клише филм. Али не, иде на све гору и гору ситуацију.
Тинејџер је присуствовао, саобраћајној несрећи у коме је његов отац погинуо и усред тог губитка направи инцидент у школи када удари свога професеора на основу његове изјаве дате о његовом оцу. Уместо казне затвора, услед свих олакшавајућих околности, момак добије кућни притвор којим га везује једна од оних "привезака" који детектују када та особа напусти кућу.
Због свега тога и укидања на Х-бох, његова опсесија постаје посматрање комшилука у који се управо тада усељава згодна цица његових година (о даааа, идемо). Али и почиње прича о серијском убици који убија жене и мумицифира их ради колекције. А цео тај опис није могао да прође неопажено нашем младом скауту. Оно што следи су, заљубљивање, шпијунирање, лоша глума crap, crap, crap.....
Не вреди трошити више речи о оваквом филму, оно што је заиста узнемирујуће је oвај филм, који вреди колико и покварено пиво у фрижидеру које откријете пошто га отворите а управо сте дошли из пустиње (something like that)....

Оцена: 1,5/10

Escape from Alcatraz (1979)

Режисер: Don Siegel
Сценариста: J. Campbell Bruce, Richard Tuggle
Жанр: Action / Drama / Thriller
Глумци: Clint Eastwood, Fred Ward, Jack Thibeau, Larry Hankin, Patrick McGoohan...

Алкатраз, стеновито острвце у Заливу Сан Франциско, Калифорнија. Има површину од 9 ха и удаљено је 2 км од града Сан Франциска. Тамо се налазио први светионик на калифорнијској обали. Године 1859. острвце је постало војни гарзион, а 1868. војни затвор. Од 1934. до 1963. служило је као савезни затвор за опасне затворенике. Међу познате затворенике који су служили затворску казну спадају Ал Капоне, Џорџ Машинка Кели и Роберт Страуд, Птичица Алкатраза. Данас је отворен за јавност и један је од главних атракција у Сан Франциску.
Са овом својом малом историјом јасно је да је Алкатраз помињан у многим филмовима Birdman of Alcatraz (1962), са Ланкастером у главној улози, Murder in the First (1995), са Кристијаном Слејтером у главној улози, и све ове приче укључујући и Escape from Alcatraz (1979), заправо се базирају на истинитм причама. Оне су саме себи довољне и без икакве додате фикције. А коликосе у филмовима помиње Алкатраз то нико не зна јер је вероватно у ери 30-их у мафијашким филмовима сви криминалци изјављивали да неће их никада одвести живе тамо.
Овај филм се базира на најчувенијим бекством из овога затвора, Френка Мориса и браће Енглин 1962. године, дакле само годину касније је овај затвор затворен, наводно због скупог одржавања. Како и у самом филму се напомиње било је много покушаја бескства из овог затвора али само за ове бегунце се сматра да су успели да стигну живи до обала Сан Франциска.
О Морису из овога филма кога глуми Клинт Иствуд сазанемо тек понеколико детаља из његове прошлости, а то су да је већ бежао из затвора и из досијеа које гледа управник да м је IQ надпросечан. Ништа друго се не разнаје из филма чак ни због чега је затворен. Овај филм је дуго сматран филмом који показује прави затворски живот. Филм показује такође дехуманизацију у затвору, иснтитуционализовање њених затвореника, оштрог управника и све оно што углавном видимо у сличним филмовима. Морис (Клинт), на својевсртан тихи начин ствара пријатеље односно непријатеље у затвору, одмах на старту избегава напад на њега, али се и удуржује са неколико како филм приказује "добрих" људи у филму. Сликар, затвореник са мишем (ово подсећа на Зелену Миљу), браћу са којом је већ служио а са којим ће побећи као и занимљивог црнца Инглиша са којим има међусобне али ипак добронамерне чарке у вези расних разлика.
Међутим мени је искрено дојадио број оваквих и сличних филмова, и вероватно моја вредновање овога филма је много мања него што заслужује. И поред свега ово је филм који не би требало пропустити, један од бољих Клинтових филмова 70'их....
Ocena: 6,7/10

Experiment, Das (2001)

Режисер: Oliver Hirschbiegel
Сценариста: Mario Giordano
Жанр: Drama / Thriller
Глумци: Moritz Bleibtreu, Christian Berkel, Oliver Stokowski, Danny Richter, Wotan Wilke Möhring...

Још једно сјајно дело немачког режисера Oliver Hirschbiegel чији први филм који сам гледао је био Untergang, Der. Тај филм као и овај има посебну вредност у приказивању психологије карактера главних протагониста филма.
Експеримент, се базира по наводној истинитом случају који се десио седамдесетих у Немачкој. Тада је неколико доктора покушала да издвоји групу добровољаца у експерименту, у две групе људи: једна би играла затворенике а друга њихове чуваре. Већ у почетним деловима филма види се карактер појединих личности који су одређени за чуваре. Мали људи фрустрирани својом животом. Наравно главни јунак је својврсна врста бунтовника који је то био целог свог живота. Иако је његов мотив сличан осталима, ради пара, ипак он је ту не само као обичан учесник већ и новинар који треба да напише причу о свему томе. Он није једини затовреник који има посебну мотивацију у том експерименту. Ту је такође још један затвореник који је са њим у ћелији а који је заправо војник и послат од војске да такође посматра дешавања, јер војска је очигледно финансирала овај експеримент. Филм до одређеног тренутка прати след догађаја а даље је остало фикција када се први пут уочило да је експеримент постао прболем.
Главни глумац Moritz Bleibtreu (број 77 или Тарек Фахд) је одлично одглумио у филму као и сви остали актери, затвореници и чувари, поготово главни "вођа" чувара којем у једном тренутку чини вам се и ви бисте му лупили шамарчину. Филм осим психолошких карактера, како се људи претварају у оно што носе на себи, има одличан след догађаја и полако диже атмосферу у фиму.
Оно што ми је помало засметало у фимлу јесте превелику убацивање љубавног односа главног актера и девојке коју је упознао на почетку филма, и можда то што није нешто боље приказао прошлост појединих актера у филму, за затворенике се открива поједина њихова прошлост док за чуваре мало тога.
На крају филм је заиста пријатно изненађење за мене, некако ми је у глави и помисао да је ово морало се снимити у Немачкој и по мени један од оних филмова упућен онима који имају моћ у категорији "must see".

Оцена: 7,9/10