Ubiytsy (1958)

Режисер: Andrei Tarkovsky, Aleksandr Gordon, Marika Beiku
Сценариста: Aleksandr Gordon, Andrei Tarkovsky
Жанр: Short
Глумци: Yuli Fait, Aleksandr Gordon, Valentin Vinogradov, Vadim Novikov, Andrei Tarkovsky...

The Killers (1946) из много разлога је постао један од култних филмова својег времена. Прва је ствар та да је Ернест Хемингвеј радио причу која је иако касније модификована за потребе филма је заиста веома добра, али и по неколико уводних сцена овога филма.
Баш те уводне сцене и обрађује овај филм. Тачније њих три, прву и трећу Andrei Tarkovsky, док другу Aleksandr Gordon. Заправо филм је у прве две сцене тотални римејк оригинала (треће се не сећам да је уопште била која се приказује у овом филму). У првој, која и најдуже траје видимо долазак, убица у ресторан у који су ту дошли да убију Швеђанина за којег знају да свако вече долази у 18 сати после посла да вечера. Осим њих двоје напоменутих постоје још 5 особа које су ту појављују, шанкер, кувар, гост и двоје муштерија (један од њих Тарковски који звижди чувену џез нумеру) која не утичу на догађај у тој сцени. Гледајући да га убију у ресторану, убице заузимају ресторан заробљавају госта који је ту седео и кувара док шанкер остаје слободан да би користио као мамац жртви. Овај део као и у оригиналу одсликавају напетост која може да се осети у ваздуху, и лепи кадрови који приказују то осећање код ликова. Не дошавши у заказано време убице одлазе, не знајући да гост који се налазио са њима је заправо колега Швеђаниан који у другој сцени одлази код њега да га обавести о томе. Урадивши то, остаје изненађен одлуком жртве да се препусти судбини и у задњој сцени одлази да то каже шанкеру који га је и посало Швеђанину.
Осим по томе што ће оригинални филм остати култни по својем квалитету он ће такође постати култни као први филм Тарковског који га је обрадио као задатак на филмској академији. Све што је било препознатљиво у оригиналу, кадрови, емоције ликова у филму и овде су урађене на један добар а и по нечему бољи начин, као што су рецимо глума убица а и њихова појава која у оригиналу помало је на клишеовски начин приказана.

Оцена: 7,5/10

Film d'amore e d'anarchia, ovvero 'stamattina alle 10 in via dei Fiori nella nota casa di tolleranza...' (1973)

Режисер: Lina Wertmüller
Сценариста: Lina Wertmüller
Жанр: Drama
Глумци: Giancarlo Giannini, Mariangela Melato, Lina Polito, Eros Pagni, Pina Cei...

Анархија у лаичким круговима се усталила као мишљење које обично би се повезивало са хаосом, и свему негативном тако да је добрим делом ушло у свакодневни разговор као појам тога. Међутим, прича о анархистима, је прилчно дугачка па чак и она има опречна мишљења у зависности од људи који су је користили и агитовали са неким својим новим додацима у зависности од врменског и политичког контекста у којем су се дотични налазили (Прудон, Бакуњин, Такер, Кропоткин и др.). Треба напомеути да анархија, тј. њена дефиниција се разликују од неколико праваца саме анархије али да она у неком општем значењу је теоријска идеја да облик друштва који би био иделан је друштво у коме не би било наметнутог ауторитета (цитирам веома симпатичну изјаву Прудона: "Владавина човека над човеком је ропство"). Италија је једна од водећих земаља у којој су анархисти деловали углавном незадовољни тиранском влашћу краља или Мусолинија.
Филм почиње мешањем секвенци између Тониновог (Giancarlo Giannini) детињства и садашњости у селу у којем обитава филм. У прошлости вероватно сходно историјским дешавањима мали Тонино пита своју макју шта је то анархија, на шта она одговара да је то када неко убија краљеве а након тога виси на вешалима (ово одговара историјском догађају 1900. године, који представља можда и најчувенији акт анархиста - убиство италијанског краља Умберта Првог). Такође разговор човека који ће бити убијен у секвенци на почетку филма 30 година касније о социјализму и анархизму. Та сцена се преклапа са његвоим убиством који је био једини пријатељ Тонинија у то време. Касније како се види Тонини осим својег беса и жељом з аосветом з аубиство свога пријатеља не разуме се много у саме идеолошке вође осим онога да зна да живи као пас и да не воли тиранију коју представља Мусолини. Сходно томе, одлази у Париз где се обучава како да пуца, и шаље у Рим у high-class бордел да би убио Мусолинија. Веза која се тамо налази је најтраженија проститутка Саломе (Mariangela Melato) чија умешаност у воде анархије потиче од ранијe али чија мржња проистиче из јаче освете него Тонинијева. Њен муж је био анархиста којег су убили мусолинијеви црнокошуљаши. Под изнимком да је рођак она га прима у Риму, у бордел, говори му основна упуства даје једино њему бесплатан секс, мислећи о њему као високо котираном члану групе али и притом веома професионалном што Тонини није. После тога силазе у велику собу овог екслузивног бордела где је време доручка,, ван радног времена и одвијају се сцене међусобног хвалисања и прозивања између проститутки. Како италијанском менталитету, разговору и озбиљности овај филм тада се чинило неком врстом пародије. Како би филм у најкраћем преводу гласио анархија и љубав, убрзо приликом сцене у којем се проститутке после доручка релаксирају певањем (музика која је веома значај део овога филма), Тонино се заљубљује у Триполину (Lina Polito). Ликвидација убиства Мусолинија укључује велики посао Салонин која као клијенте осим великих чиновника и функционера има једног невероватно важног а то је шеф обезбеђења Мусолинија, Спатолети (Eros Pagni). У следећој сцени током недељног излета Спатолети, Салона, Тонини и Триполина одлазе ван Рима у посети једном мотелу са рестораном. У целом том дану упознајемо можда клишеовски, што не значи и нетачан лик Спатолетија као фашисте, залуђеног идеологијом и насиљем (гостионичар је један који је преживео тортуру управо Спатолетија), али и честих неваспитаних коментара, што у суштини је и најмање забринавајуће код таквих личности. Такође сценама током тог пикника се Триполнијева љубав манифестује према Тонинију и обратно.....
Веома кратак и карактерно сужен опис је наведен у прошлом делу текста (да не бих правио spoiler-e). Тонинијева љубав и "дужност" су га појеле изнутра што манифестује на крају филма додуше у чему учествују и други елементи. Његово меко идеолошко опредељење, наивност, које га ипак нема, гризе остале учеснике те завере Салону а касније и Триполину која извуче одговор од Тонинија, који на концу схватају да насиње и њене жртве су често само мртви људи и покушавају да га спрече да изврши атентат да би му сачували главу. Филм који гласи љубав и анархија, има више свакако елемената љубави која се у почетку чини немогућом али коју ограничава политички завет. Анархије, осим њеног помињања гласног мало тога, можда чак и нема, што и није битно осим ако само због овога нисте гледали филм. Од само наличија пародије овај филм је изашао у једно целокупно дело о љубави, слободи, политици, критици (која се осликава у неколико дијалога ликова у филму). Карактерна подела ликова у филму је сјајна тако да видимо који су то мотиви које покрећу наше јунаке, сценографија сјајна, Рим шта рећи, музика не бих је жанровски знао окарактерисати осим широко као етно италијанску, која је веома важан елемент у филмовима и често чак и доминантан, глума такође веома добра. Један од филмова о којем се може нашироко причати, можда и некада детаљније и целокупније описати и којег ћу гледати барем још један пут када будем имао вишка времена а мањак филмова.

Оцена: 7,8/10

The Shock Doctrine (2007)

Режисер: Alfonso Cuarón, Jonás Cuarón, Naomi Klein
Сценариста: Naomi Klein
Жанр: Documentary / Animation / Short
Глумци: Naomi Klein (наратор)

После Children of Men (2006) од Alfonso Cuarón очекујем много више него прављење неких филмова о Хари Потеру. Ово је нешто по мом очекивању иако је у питању кратка форма. Филм се једноставно бави историјом шока који је настао пре свега као врхунац начина лечења у психијатрији (искрено ово никада нећу разумети, нити ми је логично прихватити), али и као начин употребљивања постизања мањег отпора код субјеката при имплемнтирању неког важног процеса који није у интерсу истог. Неки од тих процеса је и увођење слободног тржишта у земље пре свега трећег света који повећава јаз између богатих и сиромашних и повећава сиромаштво и беду. Као начин интервенције оваквог типа од стране САД се корсите шокантни догађаји који би резултирали мањем отпору увођењем оваквог система. А то су велике природне катастрофе, пучеви, инвазије итд. што се овде показује примерима у Шри Ланци, Чилеу, Ираку итд.
Све је то лепо приказано делом у анимираној форми у 6 минута.

Филм се може погледати на овој адреси: http://www.youtube.com/watch?v=kieyjfZDUIc

Оцена: 9,0/10

Zwartboek (2006)

Режисер: Paul Verhoeven
Сценариста: Paul Verhoeven, Gerard Soeteman
Жанр: Thriller / War
Глумци: Carice van Houten, Sebastian Koch, Thom Hoffman, Waldemar Kobus, Halina Reijn...

Окупација Холандије од стране Немачке у WWII је трајала само пет дана које је резултирало бомбардовањем Ротердама пошто су немачке трупе наишле на незгодан отпор холандске војске (број рањених, умрлих и несталих је већи на страни Немачке). За разлику од других земања као и географском положају Холандија је била један од задњих земаља које су били ослобођене од стране окупационих трупа само три дана пре званичне окупације Немачке. У периоду окупације, Холандија сматрана будућим северним делом велике аријевске државе Германике, је покушана да се на почетку рата на милосрднији начин преобрати и убаци нацистичака идеологија у сваку пору живота па и у прогањању Јевреја. Како је у Холандији је владала јасна грађанска опредељеност у вези идеологија то није ишло како су нацисти очекивали, али морталлитетни салдо Јевреја је био висок зато што се у Холандији водило рачуна о популационој статистици. Упркос томе многе Јевреје су чували холанђани упркос казни која је значила смрт. Такође је био и веома организован покрет отпора који је увек био јак због констатне подршке британске владе. На крају рата око 3 % становништва Холандије (200 000) је погинуло што је највећи проценат у некој земљи наравно изузимајући земље источне и јужне Европе. При капитулацији нацистичких снага прва савезничка војска која је ушла у Холандију је била канадска, док су тада у Холандији постале познате одмазде над колабриционистима и женама које су били у вези са нацистима.
Цела ова горе напоменута прича је важна јер је основа овога филма. Филм почиње можда непотребним приказивањем наше главне јунакиње Rachel Stein (Carice van Houten) десет година касније у једном кибуцу у Израелу када игром случаја у то место као туриста долази њена пријатељица Ronnie (Halina Reijn) са којом је радила у току нацистичке окупације. Филм дмах након тога прелази у flash-back и враћа нас 10 година раније када се Rachel скривала код једне породице у неком приморском селу. Игром случајних околности њено скровиште буде уништено од стране бомбардера и она је осуђена да бежи заједно са локалним рибаром који ју је склонио. У новом скровишту долази мистериозна особа нудећи им помоћ да побогну јер се налази у покрету отпора који редовно пребацује Јевреје на слободну територију у Белгији. Пре одласка на договорено место Rachel посећује адвоката који је обећао њеном оцу да ако јој буде била потребна било каква помоћ да се обрати, личност која је и на неки начин адвокат самог Отпора. На место састанка где треба да се пређе река Rachel сусреће и своје родитеље и брата, где све по плану се одвија док путују низ реку. Али, ниоткуда појављује се Немачка ратна патрола која убија све осим Rachel која се срећно извлачи из те ситуације. Касније посматра у води како нацисти и командир узимају сав новац и накит који су нашли и тела бацају уводу. Спашена од стране локалних сељака, воде је у фирму којом заправо у тајности води главни вођа покрета Отпора Gerben Kuipers. Он јој даје посао, нове документе али и одмах потом важан посао у шпијунирању нациста. Послата је код Ludwig Müntze-а којег је упознала у возу да постави прислушкивач у главном командом центру и да учини све у својој моћи да буде и ради уз њега, што и постиже својом женском доминантошћу и лепотом....
У том делу филма заиста је имао два правца, да постане некаква верзија Балкан Експреса, што свакако не би било добро или пут којим је филм кренуо уз непрестане преокрете и узбудљив трилер. Све је то заиста лепо спаковано у једну причу која осим основне има цео историјски контекст који се одвијао током али и након ослобађања од окупације Холандије. Поготово та врста реваншизма која је у овом филму сурово приказана. Филм иако траје два и по сата, код мене је прошао веома лагано са уживањем и поред понекада незгодног холандског језика који због брзине је правио проблема са титловима. Глума, сценографија су такође одлични. Трилер у коме погађате лошег момка може бити проблематичан ако је превише предвидљив што за мене у овом филму није био случај. На крају, прилично лепо освежење у виду теме која показује период WWII као и поновог потрврђивања да је рат а поготово овај крвав, понекада испод плашта идеологије само један обичан крвнички пљачкашки поход.

Оцена: 7,4/10

Midnight Express (1978)

Режисер: Alan Parker
Сценариста: Oliver Stone
Жанр: Biography / Crime / Drama / Thriller
Глумци: Brad Davis, Irene Miracle, John Hurt, Paolo Bonacelli, Randy Quaid...

По многима ово је филм који је Oliver Stone гурнуо у светски филмски врх јер је као сценариста за ово дело добио Оскара. Он је наиме обрадио књигу коју се обрадили протагонист дешавања коме се задесило заточеништо у Турској Billy Hayes-а и писца William Hoffer.
Дешавања почињу 1970. године када амерички туриста Billy Hayes који је са својом девојком био у Истанбулу покушао да прокријумчари два килограма хашиша путујући авионом. Ипак услед тадашњих политичких дешавања и првих великих терористичких акција које су се користиле отимањем авиона, почеле су озбиљне контроле путника и у Турској. Наш главни јунак о томе није знао ништа а и по ономе како је представљен и да је знао не би то озбиљно схватио. Хватају га на уласку у авион смејући му се у лице јер су мислили да преноси бомбу. Следи прегледавање и преиспитивање где Billy Hayes одлучује да "откуца" свог достављача. То и чини али опет прилично неозбиљно бежи али га поново убрзо хватају чиме је потписао свој останак у Турској. У затвор долази и прве ноћи се смешта у прљаву ћелију без прекривача. Излази из незатворене ћелије да би узео прекривач и враћа се у своју. Буде га усред ноћи и упознаје се на болан начин, као и изгледа и са управником затвора шта се дешава уколико се не придржава правила турског затвора. Након што се буди у боловима након неколико дана упознаје своје будуће другове "западњаке" такође затворене због истог преступа.....
У филму се касније упознавају ужасни услови у турском затвору, турска култура, правни систем које се базира на корупцији, али и политичких осуда које ће се обрушити на главног јунака коме се казна са три године проширује на тридесет услед политичких дешавања у Турској (у то време иако овде не назначено у Турској долази војна диктатура која ће заоштрити односе са западом). То даје повод главним јунацима да покушају да беже и све што је носио неуспех тог покушаја.
Филм отвара неколико питања, као нпр. која је казна адекватна за одређено кршење закона, такође да ли је главни јунак анти-херој, ревитализује се његов грех (са правом иако ће бити другачијих мишљења), али и сурови односи у Турском затвору који у овом филму подсећају на неку врсту локалног пакла што нису ни у поређњу онога што му следи на крају филма. Проблематично је такође у вези овога филма могућа политичка позадина када је прављен и време дешавања у њему тако да кредиблитет дешавања се односе само на главног јунака. Позната је прича да у затвору нема кривих и да су сви невини али ипак овде видимо искупљење и схватање кривице главног јунака. Али када се има у виду да је овај филм са веома новца сниман и да заиста осећате мирис Истанбула у њему и мрачне прљаве зидове затвора режисеру морате честити. такође глумци су урадили заиста сјајн посао и додатно доприносе увођењу публике у филм.

Оцена: 7,2/10

September (1987)

Режисер: Woody Allen
Сценариста: Woody Allen
Жанр: Drama
Глумци: Mia Farrow, Dianne Wiest, Sam Waterston, Elaine Stritch, Jack Warden...

Они који нису толико упућени у филмско стваралаштво Woody Allen-а а гледали су можда само 2-3 најпознатија филма били би изненађени овом драмом. Међутим иако сам до сада гледао његових 14 филмова увек се пријатно изненадим његовом способношћу да манипулише различитим жанровима на прави начин.
Филм нас смешта у кућу за викенд код четрдессетогодишње Lane (Mia Farrow) у којој осим ње су и њена мајка Diane (Elaine Stritch), очух Lloyd (Jack Warden), њена најбоља другарица Stephanie (Dianne Wiest), као и подстанар Peter (Sam Waterston), а њих посећује становник тога места Howard (Denholm Elliott). Радња? Љубав, али једини срећан пар су Diane, жена која је прошла свашта у животу и била симбол жеља многих мушкараца и Lloyd физичар кога мучи хаос квантне физике али који је срећан да има овакву жену поред себе. Lane која је преживела покушај самоубиства, чији је узрок депресија, воли свог подстанара Peter-а који је преживео распад брака и који је у свом безнађу се зближио са њом да не би још више "потонуо". Међутим њему се свидела Stephanie која је у својем преиспитивању емоција флертовала са Peter-ом али након признања његових емоција избегавајући га осећајући кривицу према Lane али и себи. И на крају ту је Howard, удовац који је неговао Lane током њеног опоравка притом полако заљубљујући се у њу, али чију љубав Lane није узвраћала осим пријатељством. И за крај односа у филму је однос мајке и ћерке коју прати једна мрачна тајна.
По опису ово би личило на неку позориштну комедију, али она то свакако није. Поново карактери, по обичају у оваквим Аленовим филмовима (попут у филму Husbands and Wives (1992)), су некако кристално јасни и као да схватете током филма да то што гледате заиста има своју стварну историју, однсоно гледате крајњу генезу тих личности. Цео филм се дешава у току два дана у једној кући тако да и тиме поред дијалога сличи на позориштни комад, док су глумци достојни својим улогама. Оно што ће можда многи занемарити филму јесу предвидљивост али и патетичност или снисходљивост појединих ликова. За прво се сасвим слажем али за ово друго не. Начин на којим је Ален вукао конце својих личности и вероватно командовао глумцима како да глуме је извршен на такав уверљив начин да места патетици ту нема јер лако се могу препознати односи у филму и односи који се дешавају у нашим животима. Оно што је видљиво да је и у овом филму делове својих особености Ален убацио и у сваком од појединих личности, неуроза, нарцизам, депресија, меланхолија и то је заиста оно што је не само код овога филма изражено, већ код и његових других филмова које ценим као искреност и самосагледавање. Овај филм представља једну сасвим добру драму која разматра љубав и љубав у погрешном времену и тренутку као и нерационалан поглед оних који су заљубљени.

Оцена: 6,8/10

The Bourne Ultimatum (2007)

Режисер: Paul Greengrass
Сценариста: Tony Gilroy, Scott Z. Burns, George Nolfi
Жанр: Action / Adventure / Mystery / Thriller
Глумци: Matt Damon, Julia Stiles, David Strathairn, Joan Allen, Albert Finney...

Ово је трећи филм о Bourne и задњи. Серијал који је почео са The Bourne Identity (2002), преко другог филма The Bourne Supremacy (2004) и до овог последњег траје прича о агенту који је изгубио сећање и окреће се против оних који су га створили.
Bourne заtичемо у Москви како бежи од полиције и у једном тренутку има flash-back о својој прошлости и у неком центру где су га мучили и регрутовали. У исто време новинар у Лондону помоћу бившег инструктора добија информације о "црној кутији" шифорваној акцији која је заправо био регрутни центар где је ЦИА ангажовала људе са којима је каснија убијала. Путем свог тима то сазнају и Noah Vosen (David Strathairn) коју унајмљују тим да елиминише новинара и сазнaју његов извор. У исто време то сазnаје и сам Bourne који одлази у Лондон. Не успева да спаси новинара али игром случаја сазнаје да се доушник налази у Мадриду. Паралелно то сазнају и Noah као и Pamela Landy која је додељена да помаже. Чувши да је новинар убијен доушник бежи у Танџир али се путеви агената ЦИЕ и Bourne опет сусрећу. Ту наилази и на Nicky Parsons која му помаже у бекству и тражењу доушника.....
Не гледање другог дела, попут мог о Bourne не мора пуно да утиче на утисак филма. Прича је заокружена првим и овим задњим делом. Акционе сцене у филму су заиста веома квалитетно урађене које понекада се надовезују једна на другу тако да вам брзо прође време и то је оно што овај филм заједно са динамиком чини веома квалитетним као акциони филм и Matt Damon који је прилично за мене изненађујуће се лепо уклопио, у целој триологији. Али поред тога има и лоших ствари, камера односно кадрирање у статичним сценама је очајно тј. стил који се користи је лош, затим тај иритантан осећај да ЦИА контролише све у свет, као и задња реченица упућена од стране Bourne ка убици који га не убија којс представља глупост. Многи овај филм упоређују са Бондом питајући се да ли је цео серијал о Bourne бољи. Ту су негде. Као и задњи Бонд овај филм осликава добра акција и поједина сировост извођења истих што га чини добрим акционим филмом.

Оцена: 6,4/10

1408 (2007)

Режисер: Mikael Håfström
Сценариста: Matt Greenberg, Scott Alexander, Larry Karaszewski
Жанр: Horror / Thriller
Глумци: John Cusack, Samuel L. Jackson, Mary McCormack, Tony Shalhoub, Jasmine Jessica Anthony...

Још један хорор из Холивуда који долази екранизацијом овог пута само кратке приче Кинга. Неподношљиви велики успех The Shining (1980) терају филмаџије да се опет баве хотелским бауцима и хорор причама. По правилу неуспешно.
Mike Enslin-а (John Cusack) на почетку видимо као писца који неуспешно, иронично обитава по хотелима у којима се наводно појављује паранормалне ситуације. Чак је и написао кљигу о најстрашнијим местима, чију промоцију не прати велики број људи. Ипак на тој промоцији већ има назнака какв ће овај филм бити, јер тада се појављује обожаватељка Mike која му даје сасвим другачију књигу да потпише од ове коју је сада написао. То је заправо његова прва озбиљна књига која у себи садржи драму у односима са његовим оцем. Затим у пошти добија разгледницу са поруком "не улази у собу 1408" са адресом Њујорка и хотелом сличним скуцпоценим хотелима широм света. Заитригиран одлази у Њујорк упркос болној прошлошћу (претходно његово место становања где је био ожењен и где је изгубио дете), где уласком у хотел, иако је та соба "заузета", разговара са управником хотела Olin-ом (Samuel L. Jackson) који безуспешно покушава да га наговори да одустане, улази, у како каже Samuel L. Jackson типично за њега, a “fucking evil room”. Након цинизма и неколико сати, чудних ситница почиње шоу. Али...
У очекивању неких жестоких цимања у овом филму остао сам разочаран, јер је њих мало. Чак и John Cusack коме итекако лежи улога циничног човека који ништа не верује док у другом делу као слуђена жртва или као особа која се сукобавља са историјом слабо глуми, док остали карактери у филму су споредни. Такође након описа шта се дешавало у 1408 и каквих самоубистава и "природних смрти" које су се тамо дешавале, нисам очекивао да соба ће на тај начин да покуша најчешће да сломи главног јунака, тј. његовом прошлошћу. У том инсистирању у филму прође четвртина времена и која на крају ипак изгледа некако патетично. Филм у себи има у истој мери елементе драме колико и хорора, у чему није успео да одржи неку привлачност. Камера, сценографија су солидни али ништа нарочито по чему ће се запамтити филм. За филм који је имао рекламу најстрашнији филм године премлако.

Оцена: 3,1/10

4 (2005)

Режисер: Ilya Khrjanovsky
Сценариста: Vladimir Sorokin
Жанр: Drama
Глумци: Marina Vovchenko, Yuri Laguta, Konstantin Murzenko, Sergei Shnurov, Svetlana Vovchenko...

Пре гледања филма нешто нисам улагао наде да ће и овај руски филм оставити неки велики утисак на мене и да ћу овде можда написати и почети са и још један руски филм. Грдно сам се преварио овај филм свидео се мени или не свако је оставио неки утисак, што је већ добитак ѕа филм.
Дебитантско дело режисера Ilya Khrjanovsky који је овај филм направио по роману и неким изворима скадалозном писцу Vladimir Sorokina на почетку филма прати три особе и њихово заједничко појављивње после поноћи у једном бару у кругу двојке Москве. Особа која касније највише пратимо у филму је проститутка, друга особа је месар или дистрибутер меса на црној берзи и трећа особа је штимаоц клавира. Разговор, сходно русима најпре тече о разговору о пићу (елемент који се опет сходно русима провлачи кроз читав филм), док нешто касније почиње прича о пословним делатностима које свако од њих обавља. Вероватно из стида и да би себе представлили у бољем светлу сво троје учесника жестоко лажу. Проститука је комерцијалиста која продаје јапанско чудо, апарат који чини човека да се никада не умара, трговац месом дистрбутер воде за председника Русије кога среће два пут месечно, док штимаоц клавира има најневероватнију причу (која је настала можда из ироније?), како он ради у лабараторији која клонира људе и који редовно среће клониране особе (по њему чак и оне за време клониране за време Хрушчова) и са њима пије. Одласком из бара свака личност има своју причу од које највише пратимо Marinu која је сазнала да јој је сестра умрла и иде на њену сахрану. Од ове две трећине филм постаје на неки начин сулуд. Показује рурално место које симболише можда пропаст тог друштвеног дела Русије како у материјалном али и у духовном смислу. У том селу које Марина подсећа житељи где су скоро све бабе и млади пар (тј. сада само младић који је био у вези са Маринином сестром), баве се производњом лутака коју добијају тако што материјал добијају жвакањем хлеба. Психичко понашање баба током даће изгледа сулудо са невероватним прозивкама али и касније приликом гозбе скоро на врсту оргија. Тамо и срећемо две остале сестре Марине. Остале две личности такође пролазе лоше тако што један буде оптужен за убиство и послат на фронт а други настрада у саобраћајној несрећи на крају филма када избегне пса да згази.
Кроз филм се провлачи број четири (прича о клоновима, броја авиона који иду на фронт, четири сестре итд.), као и пси који се често користе у сценама и чије режање и цвиљење је буквално заменило било какву музику у филму. Али ни значење филма није најјасније, као ни то да ли је овај филм нека врста политичко ангажованог филма који говори о стању друштва у Русији (прича о законима у Русији, прича о алкохолизму председникове жене као и главна дешавања у филму). Наводно Khrjanovsky негира такву тврдњу која можда и није толико искрена јер је овај филм проузруковао велике инцденте према људима који су правили овај филм од стране нациста у Русији. Камера од стандардног приказивања кадрова и сцена у првој трећини филма у руралној средини је зависна од догађаја, хаотична или се приказују дуги кадрови да би се створио јачи утисак приказивања радње. У томе је можда и највећа чар овога филма који даје осећај као да се то дешава негде код вас у близини. Остало је у тренутку гледања филма прилично нејасно и потребно је преспавати филм. Одређене сцене у овом филму су ми биле превише наглашене за мој укус и идеја се превише наглашавала (ствар са бабама) да је изазивало неку врсту гађења.
На крају прилично неодређену идеју имам о овом филму који ми се на моменте изуетно свидео али исто тако и у одређеним згрозио. Ко воли руску кинематографију и више је прати и разуме од мене ће сигурно бити задовољан овим издањем а и можда ће схватити поенту филма.

Оцена: 6,3/10

Death Proof (2007)

Режисер: Quentin Tarantino
Сценариста: Quentin Tarantino
Жанр: Crime
Глумци: Kurt Russell, Vanessa Ferlito, Sydney Tamiia Poitier, Zoe Bell, Tracie Thoms...

После за мене не толико импресивног Kill Bill: Vol. 2 (2004), Quentin Tarantino се вратио на велико платно не толико помпезно као ранији филмови. Што је можда у буци реклама данас, веома добра ствар поготово ако се испостави да је филм добар.
Филм се састоји из два дела, која колико да су слична толико су и различита. У првом имамо четири девојке Arlene (Venessa Ferlito), Shanna (Jordan Ladd), Jungle Julia (Syndey Poitier) и Pam (Rose McGowan), које увече се састају улокалном бару са дечкима али и са мистериозним Stuntman Mike (Kurt Russell), који успева наговорити да Arlene испуни део опкладе односно lap dance (OMG!!!). У бару где објашњава своју делатност Pam нуди је да је одбаци кући. Уласком у кола коју је Mike зове Death Proof зато што је неуништив јер се користи за снимање каскадерских трикова, почиње акција. И то каква. Прво у вожњи са овом дијаболичном личношћу умире Pam јер ето сувозачко седиште није предвиђено за заштиту :). А затим па у не баш лепој сцени (можда и најбруталнијом без обзира на Kill Bill од Q.Т.) у фронталном удару умиру све јунакиње, веома крваво. Mike на крају преживљава, а тај део завршавамо са разочареним шерифом који не може да ухапси Mikе-а који иако зна да је он намерно убио девојке признаје како је савршено спремио злочин. Други део филма је опет сличан по томе што опет имамо девојке као главне јунакиње, али које своје алфа-предаторске способности не преносе само сексуалношћу већ и чврстоћом али и осветом. Ловац постаје ловина и Mike наишао је више него на себи равне. Завршва пребијен као пас и понижен.
Први део филма је урађен да изгледа као јефтини филмови из седамдесетих са испркиданим сценама, кадровима, оним повременим линијама и заиста стиче се утисак да је и тако са сценографијом филма, колима док се не покаже мобилни код једне јунакиње (заиста ово ми је измамило осмех, због симпатичне преваре). Други део почиње у црној-белој форми док Mike не оде из те сцене а онда поново у колору. Такође филмови обилују неким фетишима, погтово женских стопала, али и колима. Акција се само дешава само у колима док у осталим сценама углавном видимо женске разговоре. Глумци су своје улоге одглумили заиста веома солидно док право изненађење је приредио Kurt Russell са одличном глумом па и изгледом који приличи лику у филму. Овај филм је на неки начин тотално nerd, има гомилу жестоких цица, добрих кола, неколико кул реченица.
Stuntman Mike: Well, Pam... Which way you going, left or right?
Pam: Right!
Stuntman Mike: Oh, that's too bad...
Pam: Why?
Stuntman Mike: Because it was a fifty fifty shot on wheter you'd be going left or right. You see we're both going left. You could have just as easily been going left, too. And if that was the case... It would have been a while before you started getting scared. But since you're going the other way, I'm afraid you're gonna have to start getting scared... immediately!
Укратко Тарантино. Камера и акционе сцене су заиста задивљујуће (Тарантино одговоран) и могуће да ће ући у историју најбољих акционих сцена са вожњом. Филм нема никакву поруку али ипак не може се оповргнути добра забава и можда на неки начин омаж Тарантина према акционим јунакињама што се доказује ангажовањем Rose McGowan као лика у филму а не каскадера, као и сцена на крају где се види неколико акционих јунакиња драгих Q.Т.

Оцена: 7,1/10

Beerfest (2006)

Режисер: Jay Chandrasekhar
Сценариста: Jay Chandrasekhar, Kevin Heffernan, Steve Lemme...
Жанр: Comedy
Глумци: Paul Soter, Jay Chandrasekhar, Erik Stolhanske, Bjorn Johnson, Jürgen Prochnow...

Човек би помислио да са појавом, па чак и епизодном у неком филму Donald Sutherland-а и Willie Nelson-а можете очекивати барем пристојан филм. Баеам мало пристојан. Али овај филм итекако оповрагава сваку такву будућу наду са сличним ситуацијама....
После сахране свога деде, двоје унука добијају урну са задатком да пепео проспу на чувеном Октобарфесту. Појављују се тамо али одмах упадају у невоље из које их спашава тајновита особа која их води на тајни фестивал пивских такмичења названог Beerfest. Ту сазнају историју своје породице, да је њихов деда заправо копиле њихове прарабабе проститутке (која је и даље жива), која је побегла у САД са тајним рецептом за прављење најбољег пива. Губе на такмичењу против својих "рођака" и буду до дна понижени. Враћају се кући са само једном идејом да се врате следеће године и победе на Beerfest-у. Затим окупљају још троје чланова тима, који свако понаособ има своју "историју"..........
Треба бити жестоко пијан и прогутати оволику глупост од филма која је очигледно рађена за публику у неким лошим кампусима у САД. Режисер овога је Jay Chandrasekhar који има сторију глупости направљених иза себе тако да је ово крајња еволуцина глупост овога човека. Филм подсећа на оне јадне комедије 80-их са клишеовским сценама, које покушају да буду смешне и где мало помало искоче груди неке расне пастувице. О даааа, баш тако. Шта рећи, осим ако нисте пијани више од онога што се показује у овом филму, заобиђите га смрди на застарело пиво.

Оцена: 0,3/10

Surf's Up (2007)

Режисер: Ash Brannon, Chris Buck
Сценариста: Lisa Addario, Christian Darren, Don Rhymer...
Жанр: Animation / Comedy / Family / Sport
Глумци: Shia LaBeouf, Jeff Bridges, Zooey Deschanel, Jon Heder, James Woods...

Да ли овим филмом пингвини ће бити још у моди? После Madagascar (2005), Marche de l'empereur, La (2005) (и убедљиво најбољег од овде наведених филмова), Happy Feet (2006) ово је четврти филм о пингвинима у задње две године.
Режисери овога анимираног филма су Ash Brannon (такође режисер не баш успелог Toy Story 2 (1999), и аниматора овога филма и првога дела као и The Little Mermaid (1989) и др.) и још један пулен Дизнијеве компаније Chris Buck (режисер Tarzan (1999) и аниматор такође на The Little Mermaid (1989), Pocahontas (1995) и др.). Глумци који дају гласове су бучна имена, неоправдано данас поупларни Shia LaBeouf као Cody, Jeff Bridges као Big Z и још од познатијих James Woods као Reggie.
Cody-ја пингвин који расте у недођији на Антартику, пошто је остао без оца посећује велики сурфер тога времена Big Z и даје му поруку да никада не одустане. То постаје главни мото Cody који сања да једнога дана оде на велико такмичење које је посвећено његовом идолу који је умро у једном сурф такмичењу. Скаут коју представља симпатична птичица Mikey долази на Антартик да га види, одустаје од њега, ипак услед пуно инсистирања води Cody-ја на Хаваје. Уз пут среће Chicken Joe стондирано пиле које ће му постати најбољи пријатељ, на ХАвајима његову будућу симпатију Lani, Geek-а који је заправо Big Z који се повукао зато што је изгубио дуел од Tank-а, силеџије, пре девет година и садашњег противника Cody-ја. Офкорс, све се дешава на крају очекивано где пиле узима титулу а Cody схвата да није све у победи и сличним познатим порукама.
Мало је досадно то пребацивање стварног живота у Cody-ијев, анимирајући постојећи живот, а то није само и са овим ликом. Јер филм са таквим радњама постаје предвидљив и само за децу до 12 година. Али имамо проблем. Стондирано пиле, силеџија који има озбиљан проблем са фетишом? Покушавање прављења компромиса и за много старију публику. Али једноставно то не иде. Осим свега овога приче које је предвидљива ретко када смешна, чини и добра анимација, нацртани пингвини и њихови изрази лица који су и највећи успех, као и можда приказ цртаног кроз наводног снимања документарца који га чини колико толико занимљивим. Такође занимљиво је да у једном делу дијалога Tank-а има чудна конотација о Линукс системима које нисам баш најбоље разумео, мада нисам се ни трудио погуран целом том сурферском културом (не баш толико цењеном) и још само поменути Jeff Bridges-а и његову улогу као Dude 2.. Остало? Допринуће да ипак фама за пингвинима опадне...

Оцена: 4,7/10

The Game of Their Lives (2005)

Режисер: David Anspaugh
Сценариста: Geoffrey Douglas, Angelo Pizzo
Жанр: Drama / History / Sport
Глумци: Gerard Butler, Wes Bentley, Jay Rodan, Costas Mandylor, Louis Mandylor...

Чини ми се да нема ниједна спортска драма која је на неки начин успела да превазиђе клишеоско приказивање радњи. О фудбалу, што је логично, мало је филмова која су дошла из Холивуда. Једино којег се сећам је Victory (1981) са Pelé-ом, Sylvester Stallone и Michael Caine који је био па може се рећи прилично лош и апсурдан.
У граду St. Louis игра један од најбољих фудбалских клубовау САД, чији играчи су углавном италијанског порекла којима је фудбал пре свега страст, у који долази екипа из New York-а да би одредили тим који би ишао на СП 1950. године у Бразилу. Пет играча из St. Louis-а је одабрано од којега пре свега пратимо, капитена тога тима Frank Borghi (Gerard Butler, да оног из 300 (2006)) и капитена тима из New York-а. Као задњу проверу пред одлазак у Бело Хоризонте имају против прволигаша из Енглеске у којем игра само један једини играч репрезентације Енглеске Stanley Mortensen. Пошто буду испрашени са неколико голова у мрежи, на свечаној вечери исти тај играч прави понижавајућу здравицу на рачун америчке фудбалске репрезентације. Следи одлазак у Бразил и утакмица са Енглеском које на непријатно изненађење енглеза амери добијају јединим голом постигнутим од јединог црног играча у САД Joe Gaetjens-а.
Поред ове оквирне приче постоји прича (покушаји барем), о личним животима појединих фудбалера, политичким дешавањима (почетак рата са Корејом) итд. Да ли је утицало то што је овај филм са неких 65 милиона долара спао само на буџет од 25 милиона да изгледа као теливизијска драма није сигурно. Осим клишеовским показивања емоција породичних и политичких, филм који приказује утакмице као и ону коначну са Енглеском показује је прилично хаотичном тј. лако се увиђа да режисер мало тога зна о фудбалу. Има ту и добрих ствари у тим сценама али заиста мало. Такође већина фудбалера изгледа као из манекенских часописа што још више умањује сличност са фудбалом. Такође је прескочено и историјски контекст редоследа играња те утакмице јер је она била тек друга у групи пошто су претходно изгубили од Шпаније 3:1 (водила САД на полувремену?!). Почетак и крај филма, као и нараторство у филму припада локалном новинару који је пратио ту репрезентацију на СП, док сам крај филма чини излазак тих фудбалера на стадион од оних који су још живи. Филм изгледа тотално неукомповано што се тиче фудбала, играча и приче што је можда заслужна продукција која је због финансијских неприлика чак за 40% cut-овала (мада по оном што сам читао тај други део претерује у неком америчко политичком контексту) филм. Филм само за хард-кор љубитеља спортских драма.

Оцена: 3,8/10