Dnevnoy dozor (2006)

Режисер: Timur Bekmambetov
Сценариста: Timur Bekmambetov, Alexander Talal
Жанр: Action / Fantasy / Horror / Thriller
Глумци: Konstantin Khabensky, Mariya Poroshina, Vladimir Menshov, Galina Tyunina, Viktor Verzhbitsky...

Тешко је дати закључно мишљење о овом филму ако се има у виду да се овим филмом не завршава цела ова прича (по имдб-у), иако се чини да је то са овим филмом све завршено.
Филм започиње причом из четрнаестог века са Монголским освајачем Тамерланом који је у потрази за Кредом Судбине, која омогућава да оно што се са њом напише и обистини. Одмах после сцене са кредом видимо како књигу о Тамерлану чита наш главни јунак из првога дела Anton (Konstantin Khabensky) који са приправницом Svetlana-ом (Maria Poroshina) кружи улицама Москве када добију поруку да је неко са мрачне стране прекршио одоговор и напао бабу на станици. Након покушаја заустављања нападача, сазнајемо да је то Антонов син Изабарани, који је одлучио да буде на страни Мрачних. Антон то схвата али плашећи се за свог сина да је овим кршењем могао да проузрокује долазак Инквизиције која би га уништила сакрива доказе да је било шта учинио. И тиме се отвара расплет радње, где Мрачна страна покушава да намести Антону и Ноћној стражи, са многим протагонистима поред, да су прекршили договор и да би започели крај света...
Тешко је рећи да ли би целу причу разумели људи који нису одгледали први део ове како изгледа триологије, али исто је тешко схватити и онима који то јесу зашто ће ово бити триологија. Прича и радња која се одвија у овом делу има исте оне, непотребности као и у првом делу а то је посвећење споредним причама. Укомпоновање све у једну причу би можда и некако ишло да овај филм једноставно не обузима тај западњачки начин снимања са гомилом сф глупости, који чине филм често комичним. Заиста и само осликавање јунака који својом амбивалетношћу прелазе са улоге Терминатора до Ди Каприја из Титаника је заиста претерана. Прича као јединствена и не би била лоша да филм није претерано инсистирао на начину снимања која подсећа на ово је "руски филм снимљен на амерички начин" (иначе то и јесте делимично тачно филм је радио Фокс). Сф сцене иду заиста од добрих али и до катастрофалних и комичних. Ако сам првим делом филма био мало и запањен овим другим сам се помало и отрезнио и спустио на меру коју по мени овај филм има сходно оцени коју сам дао.

Оцена: 3,7/10

Small Time Crooks (2000)

Режисер: Woody Allen
Сценариста: Woody Allen
Жанр: Comedy / Crime
Глумци: Tracey Ullman, Woody Allen, Hugh Grant, Michael Rapaport, Carolyn Saxon...

Некако почињем да се навикавам да говорим да како који филм од Алена одгледам да кажем како је то најгори од свих до сада одгледаних. Да ли то значи да ми је његов хумор досадио? Не верујем, ценим да је више избор редослед његових филмова које сам гледао...
Ово је прича заправо о Винклеровима Ray-у (Woody Allen), бившем робијашу који је служио две године у затвору због покушаја пљачке и Frenchy (Tracey Ullman) маникерки, жени која је увек била уз њега, а која има јоше један таленат. А тај таленат ће доћи до изражаја када Рејов план се спроведе у дело да откупи једну пицерију која се налази неколико зграда од банке, коју би опљачако копајући тунел до ње, а унајмљујући своју жену као параван која би продавала колаче. У овом делу овај Аленов филм подсећа на његову ранију пародију Take the Money and Run (1969). Са њим раде још пироман, возач камиона и још један не тако бистри бивши друг из затворске ћелије. Наравно план не иде како је Реј планирао, прву ствар која су успели да пробуше је била главна водоводна цев у тој улици, затим мапа према којој су се у погрешном правцу кретали, а и колачи су се толико добро продавали да су почели да праве превелику буку у читавом Њујорку. Ако при томе додамо и не тако бистру Френчијеву рођаку која је испричала за Рејово "проширење" једном локалном полицајцу које је провалио у чему је штос, јасно је било да је план осуђен на пропаст. Али то и није баш тако, јер је полицајац дао један ултиматум, франшиза на колаче које прави Френчи што је убрзо целу дружину довело до невероватног богатства можда једнако оном који би покупили у трезору. Убрзо Реј сазнаје да богатство није једини предуслов да би неко био срећан, док његова жена покушава новцем да превазиђе културни ниво у којем се налазила, а убрзо у целу причу улеће и Дејвид (Hugh Grant) богати дилер уметничким делима који у том види своју шансу....
Први део филма највише личи на пародију која има неки свој ток, други део приче више подсећа на филмове Алена који говоре о везама и оно што њима одмаже или помаже. Тај део лако би се могао уклопити у причу која је тако честа и на овим просторима како неко ко добије неки материјални статус покуава упркос својој природи да буде нешто није, на неком културном нивоу, што је можда и најбољи део овога филма. Многи Аленови филмови немају срећан крај, када су у питању везе и углавном се завршавају, барем мени са неким осећајем меланхолије, док овај филм напротив иако се чини да води добрим делом тока ка томе се завршава другачије. Винклери се на крају враћају на старт одакле су и кренули али са нечим што је за њих непроцењиво а то је њихова међусобна љубав, али и са нешто мало кеша. Интелегенција Реја није на највишем нивоу и његове идеје, које иако су наивне и пролазе на срећу ипак имају пародичан крај услед његове неуротичне природе. Мање више све остало је Аленовски у филму, глума, музика, сценографија, једино што у овом случају глуми његову сапутницу жена његових година (многи су му тих година приговарали због супротног). У суштини комедија која када би се равнала са другим комедијама има много више шарма, духовитости и идеје али у односу на оно што сам навикао од Алена некако ми се чини прилично мршавим делом.

Оцена: 5,6/10

Segodnya uvolneniya ne budet (1959)

Режисер: Aleksandr Gordon, Andrei Tarkovsky
Сценариста: Aleksandr Gordon, Andrei Tarkovsky, I. Makhov
Жанр: Short / Drama / Thriller
Глумци: A. Alekseev, Pyotr Lyubeshkin, Oleg Mokshantsev, Vladimir Marenkov, Igor Kosukhin...

Ово је други (по неким изворима трећи), филм Tarkovsky-г који је урадио са својим тадашњим колегом Gordon-ом на студијама.
Радња се дешава крајем педесетих година у неком совјетском граду у којем током грађења једне улице и копања земље нађу на 30 тона експозивних немачких бомби који могу да разнесу пола града у прах. Правило тадашње војске да свако заостало оружије се на месту проналажења уништи, што је са овим практично немогуће. Одређује се група војника, командат који има дилему кога да одреди за посао са позиције које нико не сме да напусти док се не одради задатак. Одлучује се да се читав град евакуише и да се оружије камионима пренесу на безбедну раздаљину и униште. Када су се ти услови испунили, полако почиње рашчишћавање подручија са бомбама њихово вађење и транспортовање...
У овом филму нема ништа спектакуларно. Подсећа са темом изузетно на најпознатији филм са том тематиком Salaire de la peur, Le (1953). Можемо чак рећи да филм представља можда и облик совјетске пропаганде (које има исто толико и на страни америчке кинематографије), о храбрим совјетским војницима и у мирнодовско време. Кадрови знају бити понекада лепи али само понекада и не спадају у ништа спектакуларно, глума клишеовска за ову врсту приче као и сама музика. Ништа посебно, има можда једна, два момента филм али свакако да ће му вредност већу него што је потребно остављати фанови Тарковског без икакве потребе....

Оцена: 4,5/10

Toki wo kakeru shôjo (2006)

Режисер: Mamoru Hosoda
Сценариста: Satoko Okudera
Жанр: Animation / Comedy / Drama / Romance / Sci-Fi
Глумци: Riisa Naka, Takuya Ishida, Mitsutaka Itakura, Ayami Kakiuchi, Mitsuki Tanimura...

Овај анимирани цртаћ нам долази од режисера Mamoru Hosoda који је био познат по филму и серијалу Дигимони, а чије ово анимирано издање превазилази га по озбиљношћу и причи. Иначе овај филм је рађен по роману Yasutaka Tsutsui истог оног човека који је написао причу за филм Paprika (2006), a такође треба још напоменути да је овај филм добио награду за најбољи анимирани филм у Јапану у 2006. години.
Главна јунакиња овога филма средњошколка Makoto, која је повремено и сам наратор у филму, је девојка која обично има обичај да јури за временом и да касни. Међутим дан који посматрамо ће јој променити живот. Дан, који јој пролази као један од најгорих дана у животу, јер ради не толико успешно контролни у школи, дешавају јој се свакакве незгоде, што кулминира њеном смрћу због њеног бицикла којем су отказале кочнице. Постоји један догађај између наведених који ће јој учинити живот "дужим" и пружити јој више избора. То је сцена у лабараторији када услед једне "незгоде" активира машину која јој дозвољава да leap, односно премота врме уназад и да промени одређене ствари у датом моменту. Поред ње су важна још два лика а то су њени другови Chiaki и Kousuke, чији животи су са њењим испреплетени више него што она у почетку то увиђа. Како јој је тај дар спасио живот и вратио уназад време, она ће у почетку тај дар користити за сасвим баналне ствари, али сваки пут увиђајући шта њене одлуке које су другачије него прве додају нову светлост у њеном животу и свакодневним догађајима. Убрзо ће морати да доноси много важније одлуке него што је и сама помислила на старту.
Филм у суштини као и до сада многи манипулише парадоксом времена и као такав није само још један у низу неуспешних већ виђених издања које стоје у сивилу већ може се на њега указати као квалитетан репрзент тих филмова. Филм касније своју идеју иако базира на љубавној причи, не гуши у томе и не умањује своју вредност. Анимација ако изузмемо, једноставне, препознатљиве цртеже ликова који експресионистички приказују своја осећања, је веома лепа, поготово позадинска анимација која заједно са звуком вас уводи у свет данашњег Јапана и лепо приказује одређене сцене и пејзаже. Један веома пријатан филм који ће вам квалитетно попунити време и које ће како је један паметнији човек од мене рекао, научити да треба се помирити са временом, не борити се са њим већ ухватити га за руку и ићи са њим.

Оцена: 6,9/10

Kaiki! Shinin shôjo (2004)

Режисер: Kôji Shiraishi
Сценариста: Naoyuki Yokota
Жанр: Short / Horror
Глумци: Ayaka Maeda, Kansai Eto, Moe Karasawa, Yoshiyuki Morishita, Katsumi Nagashio...

Филм је снимљен по причи стрип аутора Hideshi Hino који представља филм на самом почетку са хичкоковским уводом са помало заморном реченицом "гледате на сопствени ризик" са много озбиљнијим визуелним приказом него што је сама изјава.
Прича је прилично једноставна девојчица Sayuri доживљава срчани удар док залива њен омиљени цвет и осим сазнања када се "пробуди" да је мртва и проглашена од доктора као таква, и даље осећа емоције као човек док то њена породоца то на почетку увиђа и схвата. Али, услед разних непријатности које долазе уз смрт попут смрада и трулења, ставови породице се мењају и они попут кафкијанске породице у Процесу решавају да је се реше једном заувек. У томе не успевају и Sayuri је присељена да шета природом до свога коначног краја. "Незгоде" са отпадањем тела се настављају као и са случајним пролазницима који је са гађањем терају од себе. Врхунац и најквалитетнији део филма је када је одведе трговац наказа и приказује је пред гомилом пословних људи коме њена одвратност представља перверзну забаву. На концу долази до коначног обрачуна ње и родитеља која се завршава "новим животом" хероине.
Филм помало претерано карикира са улогом родитеља а и сходно ниском буџету лоше се приказују сф сцене али са друге стране кадрови који показују самоћу главне јунакиње и њено непрестано питање о смрти ипак су веома солидно приказани у црној-белој техници али са крајем који је помало патетичан везан победом живота над смрти. Ипак за четрдесет минута, не може се и не треба бити прегруб према овом филму без обзира на све мане јер опет има више духа од жанровских филмова са запада.

Оцена: 4,5/10

Pirates of the Caribbean: At World's End (2007)

Режисер: Gore Verbinski
Сценариста: Ted Elliott, Terry Rossio
Жанр: Action / Adventure / Comedy / Fantasy
Глумци: Johnny Depp, Geoffrey Rush, Orlando Bloom, Keira Knightley, Jack Davenport...

Могу слободно рећи хвала свим боговима што се са овим трећим делом завршава овај серијал, да је супротно било би неописиво глупо...
У овом делу Will Turner (Orlando Bloom) и његова вереница Elizabeth Swann (Keira Knightley), који на крају овога филма се заиста на превише трагикомичан а самим тим и невероватно патетичан филм венчавају, удружују снаге са непријатељом (сумњива категорија пријатељство у овом филму), Barbossom (Geoffrey Rush), како би спасли Jacka Sparrowa (Johnny Depp) кога је заробио Davy Jones који заједно са Летећим Холанђанином је у шаци Источноиднијске компаније која је у великом походу да уништи пиратство. У покушају да спасу Jacka, обраћају се Sao Fengom (Chow Yun-Fat) азијском пирату превртљивом једнако као и сви пирати али и добри момци у овом филму. Радња има превише обрта и радњи да ју је тешко писати, следе окупљања свих пиратских капетана, сукоба на отвореном мору до крајње завршне битке....
Филм који траје скоро три сата мора пружити све од себе да буде забаван ако му је то већ главна одредница. Али стиче се утисак да у трећем делу, на почетку филма треба га схватити озбиљно, због саме приче што баш не иде у прилог тези. А свакако да не иде ни то што једина (лажем једна од две), лик Jacka Sparrowa односно појављивање и глума Johnny Depp-а се појављује тек после тридесет минута филма, дотле прилично неуспешно други глумци покушавају да буду забавни. Друга светла искра у овом филму је било успешно појављивање Keith Richards-а који иако нема ни пето минутну улогу, запитате се зашто је бољи од већине главних глумаца. Прича иако веома банално успешно показује пирате и њихову превртљивост овде је помало заморна и отежава читаву причу и чини је дужом него што и већ јесте. Акционе сцене, ништа нарочито, тако да ако баш немате шта да радите скоро три сата а већ сте потрошили око 5 сата за претходна два дела онда утрошите то време на, волели га ви или не, Jacka Sparrowa који жестоко извлачи овај филм да не буде насукан на само дно.

Оцена: 5,3/10

Melinda and Melinda (2004)

Режисер: Woody Allen
Сценариста: Woody Allen
Жанр: Comedy / Drama
Глумци: Radha Mitchell, Will Ferrell, Chloë Sevigny, Jonny Lee Miller, Amanda Peet...

Некако увек очекујем без обзира на искуство, да сваки наредни Allen-ов филм који свој живот живи без активног његовог учешћа у њему као глумца да ће бити лош, сваки пут буде оповргнут квалитетним издањем.
Филм почиње вечером у једном ресторану у Менхетну где група људи драматурга описују једну драму, у зависности на њихов поглед на живот да ли је он комичан или трагичан. Они причају дакле две верзије приче, које се разликују у ситницама до великих разлика у зависности да ли је прича комична или трагична и ми посматрамо неизменично те две приче. Обе приче оно што имају слично јесу по брачни пар и неочекиваног упада Melindе (Radha Mitchell). У комедији брачни пар чини Susan, независни филмаџија (Amanda Peet) и њен муж Hobie (Will Ferrell), беспослени глумац који са разлогом је то јер има само потенцијал да глуми ликове који храмљу. Melindа је овде комшиница која упада на вечеру јер се нагутала пилула за спавање. Друга прича која је трагедија учествују Laurel (Chloe Sevigny), пијанисткиња која се бави предавањем и њен муж деморалисани, прељубнички и навучен на пиће глумац Lee (Jonny Lee Miller), којима Melindа је пријатељ из старијих времана са огромним депресивним проблемима узрокрованих растурањем брака, губљењем стартељства над децом и одлежане робије. Радње које чине покретаче догађаја, налажење правог момка пре свега за Melindu, у филму узрокрују нешт мале различите догађаје али са сасвим другачијим крајем у зависности од тога да ли је прича комедија или трагедија.
Слободно се може рећи Rashômon-ско издање и показивања перцепције на живот наравно све то на својеврсан Allen-овски начин. Опет је своје особине пренео на ликове у овом филму и ту се издвајају са глумом Radha Mitchell и Will Ferrell. Док Radha бриљира у своје "две" глуме Ferrell додаје осим Аленовског и своју препознатљиву глуму што понекада даје резултате док понекада изгледа сувишно у овом филму. Проблем је филма можда други део који не иде толико глатко када већ укапирате идеју, односно концепт и који поред добрих гафова зна да смори гледаоца. Не треба такође посебно напомињати да се и у овоме филму врте добре класичне џез нумере што је постао обичај у његовим филмовима. Није најбоље издање али опет довољно добро да пружи добру причу и измами неколико пута осмех на лице.

Оцена: 6,7/10

Caduta degli dei, La (1969)

Режисер: Luchino Visconti
Сценариста: Luchino Visconti, Enrico Medioli, Nicola Badalucco
Жанр: Drama / War
Глумци: Dirk Bogarde, Ingrid Thulin, Helmut Griem, Helmut Berger, Renaud Verley...

Ово дело подесећа на Манов роман "Буденброкови" епског романа који приказује пропадање једне породице али и целе околине у којом се она налази. Филм садржи тему која слична овој али је поремерна у доба превласти нацистичке Немачке тридесетих година прошлога века.
Филм почиње тако што се у баронској породици сви рођаци и важни елементи у фабрици топионици челика, окупљају због тога што је барону рођендан. Барон је и уједно и власник фириме која ће у будућности чинити важан елеменат Немачке ратне машинерије. У њиховој резиденцији су се већ окупили сви, баронова снаја и унук, баронов нећак члан елитних СА јединица и његов син који је његова сушта супротност, рођак Joachim-а са породицом а који се дубоко не слаже са националистичком идеологијом али који је и десна рука барона и двоје људи који треба да дођу у резиденцију такође рођак барона који служи у СС војсци и Herbert-а који је такође један од главних функционера у фабрици и који је у љубавној вези са бароновом снајом. Они већ у току пута планирају како да преузму власт у фабрици и то елимисањем двоје људи - барона и Joachim-а. Током вечере сазнају да је Рајштаг запаљен, што са још бароновом одлуком да смени Joachim-а долива уље на ватру са његовим сукобом и противљењем нацистичкој власти. У лепо испланираној превари када барона убију из Joachim-овог пиштоља и њега натерају на бег и осуде, настаје прво преузимање власти. Касније следе опет смене и обрти на власти у фабрици које су повезане не само себичним интересима чланова породице, и њиховим особинама тј. грешкама већ и историјског контекста дешавања у Немачкој....
Хитлеров аксиом да је "особни морал мртав и да је Немачко елитно друштво у којем је све допуштено" још више се појачава криза породице и појачавају њихове моралне слабости које осим опијенсоти моћи садрже код најмлађег члана поврх тога и педофилија, едипов синдром који на концу прелази у инцест. Оваква прича да је реализована можда би и била ок да све остало у филму није урађено погрешно. Глумци који углавном лоше глуме, језик којем говоре глумци тј. енглеским са чврстим немачким акцентом а затим онда и понекада немачким, то је заиста помало идиотски, а и сами ликови који имају претерану амбивалентност да на крају прелазе са једне идеје на другу је овде тако лоше приказана. На крају ипак веома слабо издање које тешко може да задовољи два и по сата утрошеног времена.

Оцена: 5,1/10

Shi gan (2006)

Режисер: Ki-duk Kim
Сценариста: Ki-duk Kim
Жанр: Drama / Romance
Глумци: Jung-woo Ha, Ji-Yeon Park, Hyeon-a Seong, Sung-min Kim, Ji-heon Kim...

Овај филм се за разлику од већине Ki-duk Kim-ових филмова разликује по дијалогу којих у другим филмовима нема у толико израженој мери као код овога. Треба такође напоменути да је овај филм и помало одраз популарности козметичке хирургије у Јужној Кореји.
Seh-hee (Park Ji-yun) је млада девојка која је у вези са својим дечком Ji-woo (Ha Jung-woo), већ дуге две године. Међутим и поред тога она са својом љубављу претвара се у опсесисвну особу и чије понашање узрокује љубомору а на крају и депресију у некритичком односу према свом изгледу. То и видимо у другој и трећој сцени када она на ненормално луд начин прави свађу у кафићу, у којем ће се често одвијати радња филма, са сваком девојком за коју јој се учини да њен дечко има интересовања. У трећој сцени када воде љубав тера свога дечка да га замишља као девојку коју су срели, зато што мисли да са својим изгледом је досадила свом дечку. Одлучује се на радикалан потез на промену потпуног изгледа лица. Иако хирург чини се схвата причу и покушава да је одврати од тога, приказивањем филма са операције, не успева да је одговори и говори јој како ће процес опоравка трајати шест месеци. Међутим то није једини радикални потез који ће да учини, целу ствар са хирургијом неће рећи дечку и нестаће истог дана без икаквог опроштаја. Следе сцене где наш јунак кога и највише пратимо у филму се несупешно опоравња од губитка своје девојке док шест месеци касније не упозна за њега нову љубав See-hee (Sung Hyun-ah), конобарицу у већ поменутом кафићу у коју се заљубљује. Поред периода "поновног упознавања" појављује се код главног лика овога пута See-hee исти онај црв опсесије, љубоморе и лудости али овога пута према себи пре хирургије јер утврђује да Ji-woo и даље воли њу тј. Seh-hee. Сазнајући истину и сам главни јунак се одлучује на потез који је урадила његова девојка....
Филм отвара многа питања од којих је наводно најважније питање саме промене лица као израза незадовољства свога живота. У многим државама особе које се одлуче на неку козметичку хируршку интервенцију, па макар то биле и груди често пре тога иду на консултације код психолога да се утврди тачан покретач жеље за променом. Овде је такође јасно да опсесивност је главни покретач незадовољства собом и својим изгледом иако је проблем у мозгу. Делом се и отвара питање и моралности људи који обављају тај посао али и брзо затвара са одговорима које хирург у филму даје. Проблем филма је можда непотребно инсистирање на сличности ликова у филму у одређеним реакцијама па и та завршна прича која на неки начин показује прстенасту форму иако је помало нелогична. Осим тога лично не волим особе које у себи имају опсесивност другим особама па су ми се и лични амфинитети умешали у можда правилно вредновање филма. У свему осталом понавља се умешност овога режисера, визуелног контекста па и причања/објашњавања приче, али и глумаца који су успешно изнели глуму ликова у филму. Добар филм који многима који воле овог режисера и "правац" вероватно ће бити више него добар.

Оцена: 6,8/10

Planet Terror (2007)

Режисер: Robert Rodriguez
Сценариста: Robert Rodriguez
Жанр: Action / Horror / Sci-Fi
Глумци: Freddy Rodríguez, Rose McGowan, Marley Shelton, Josh Brolin, Michael Biehn...

Један од два филма која се приказује у Grindhouse (2007), а који је по мени лошији део од дела Death Proof (2007). Можда и не било тако да је Rodriguez знао где да стане са зезањем уместо што је гурао целу ствар све даље и даље, мада можда је то утицај и самог Quentin Tarantin-а.
Филм почиње познатим сада лажним трејлером за филм Machete који карикира све познате филмове о акционим јунацима који буду double-cross из којих следи освета са епским крвавим размерама а са мексичким зачином Danny Trejo у главној улози. То је било забавно :). Следи уводна шпица филма са го-го плесом главне глумице Rose McGowan, која у том клубу одмах након тога одлучује да да отказ. Путем до куће, умало је не згази војни конвој који наставља ка војној бази у непосредној околини. Тамо сазнајемо о дилу између Lt. Muldoon (Bruce Willis) и доктора био-инжењеринга који пође наопако по њега али који ипак успе да пробуши пиштољем пар канистра који ослобађа бојни отров који претвара људе у зомбије. Затим се враћамо у један ресторан, са власником који говори да је његов роштиљ најбољи у Тескасу, где момак по имену El Wray (Freddy Rodríguez) сусреће Cherry, поменуту плесачицу, са којом је пре био у љубавном односу, која и поред грубих речи жели да га он одбаци до града. Трећа прича или јунаке које гледамо је породица Block, чији су односи у великој кризи тј. жена покушава да побегне од свога мужа. Обоје раде у локалној болници где почињу да се дешавају све манифестације опасног вируса и одакле почиње терор.....
Заиста филм у свом првом делу обилује многим стварима које га чине добарим као и Death Proof. Како су оба филма зезнација и угледају се на нискобуџетне trash филмове чини се да док гледате први део филма Planet Terror чини се бољим док се одвија blood splash zombie прича, са веома симпатичним дијалозима, кул крвавим сценама (која лети свуда) сценама, кадровима и радњом. Понекада буде толико сулуда прича попут вожње главног јунака El Wray на мини бајку са пиштољем испред конвоја где скида са пиштољем зомбије. Али од те сцене филм иде на горе са поновним уплитањем војске и претеривањем у зај*банцији попут ноге на којој је аутоматско оружије, па и заокруживање приче која иако је пародија само њена прича смара. Опет је филм урађен у стилу седамдесетих са пуцектањима, нестајећом ролном (и то у каквом тренутку!!!) и "погоршаном" сликом. Филм је тешка зезанција са пуно крви, зомбија, откидањем тела, али који претерује у томе у другоме делу филма. Добро је за губљење времена.

Оцена: 5,8/10

Valerie a týden divu (1970)

Режисер: Jaromil Jires
Сценариста: Jaromil Jires, Ester Krumbachová
Жанр: Fantasy / Horror
Глумци: Jaroslava Schallerová, Helena Anýzová, Josef Abrhám, Petr Kopriva, Jan Klusák...

По изворима сајта имдб-а овај филм је направљен по роману Vitezslav Nezval-а који је познат по томе да је један од најзаслужнијих људи који је урадио сценарио за филм Ekstase (1933) (код нас веома познат али не директно), филм који је први који показује чин вођења љубави а да при том није порнографски филм, а притом код многих ипак постоји сагласност да је то први еротски филм. Овај човек је један од носиоца тридесетих у чешком надреализму и написао је и промовисао многа таква књижевна дела.
Valerie a týden divu или Valerie and Her Week of Wonders је још један надреалситички роман који показује бизарану фантазију тринаестогодишње девојчице Валерије која је добила своју прву менструацију а то манифестује сном који одликује хорор, боље рећи фантазију проткану еротизмом на један надреалан начин како снови и само могу бити. У сну у првих три сцена које су помало конфузне али показују идеју о првој менструацији, као и приказивању вампира (носфераторског изгледа), а затим и њене симпатије Орлика, одмах затим се налази код куће и за доручком са својом баком, испред њеног прозора се одвија славље поводом венчања малде и лепе девојке у слеу и старијег богатијег земљорадника. У поворци као истакнут гост, бискуп се иза маске опет приказује носферату, којег препознаје и њена баба али са већим сазнањем. У њихову кућу долази исповедник који је ишао по Африци у мисији преобраћавања а који је заправо сексуални девијантан. Носферату који је давни љубавник баверијеве баке склапа са њом уговор о продаји куће (душе?) и под услов преваре њене унуке зарад повратка младости. Она то лагано прихвата а до тога се једино може доћи вампирским поступком. После тога следе покушаја убиства Валерије како од стране њене бабе, али како и од девијатног попа који је осудио да је она вештица, међутим она има head start у виду магичних минђуша...
Тешко и можда непотребно описивати радњу у овом филму пошто она попут сна има обрте, прескакања што филм у почетку чини тешким за гледање. Али они који су стрпљиви и воле надреластичке приче филм ће све више расти у очима. Крај филма је заправо затворен круг повратак у кревет, и заиста на један невероватан начин приказује како се психолошки и физиолошки ствари мењају у женском пубертету. Осим наведених фантазијско, еротских и хорорских елемената има и помало етно који су везани не за Чехе већ уопштено за све Словене. Још један у низу тог новог таласа чехословачке кинематографије али овога пута са једним далеко од познатог филма код широке публике који показује мајсторство те школе.

Оцена: 7,4/10

Big Fish (2003)

Режисер: Tim Burton
Сценариста: John August, Daniel Wallace
Жанр: Drama / Fantasy / Comedy / Adventure
Глумци: Ewan McGregor, Albert Finney, Billy Crudup, Jessica Lange, Helena Bonham Carter...

Tim Burton је један од режисера чији рад с епрепознаје иако не видите уводну шпицу јер његово стваралаштво се често базира на причању бајки спуштајући их у реалност са примесама цинизма и понекада црног хумора.
Ипак Big Fish се утолико разликује од осталих његовоих филмова јер у њему нема ниједног негативца и нема те врсте ироније и црне комедије. Ово је прича о оцу и сину и њиховом међусобном односу који је запао у кризу јер Will (Billy Crudup) је сумњао у бајке које је причао његов отац Ed (Albert Finney) а можда у њему скривајући нека дешавањима која се се односиле на прељубу и неверство. Ed је невероватан говорник прича које свима осим његовом сину нису досадне. После три године међусобног неспоразума, Will-ова мајка јавља му да је отац озбиљно болестан. Will одлази кући не смао у намери да види оца већ и да покуша да разазна и утврди истину која се скривала иза тих прича. Међутим ускоро ће сазнати да неке његове приче нису потпуно неистините иако је како сам каже на почетку филма: "In telling the story of my father's life, it's impossible to separate fact from fiction, the man from the myth". Између болнице, кревета у ком лежи и вечери враћамо се са многим flash-back's у његову прошлост која обилује невероватним причама од тога да се као дете једини усудио да приђе вештици у чијем се оку види начин на који ћеш умрети, па датим сазнањем да ће умрети стар да је он као млад човек за "велика дела", откриће тајног града, упознавање љубави његовог живота, као и многа бића дивове, сијамске близнакиње....
Како се и очекује од Burton-а показивање чудним места, бића и сцена је урађен на један веома леп начин. Приче су веома лепе понекада и комичне попут пљачке банке и затим успеха на Вол Стриту Norther-а (Steve Buscemi) пропалог песника, али иако је прича заокружена смрћу оца и сазнању сина да приче заправо служе макар и оне фикције биле да говоре о проживљеном животу, као и сећању након његове смрти или као одбрамбени механизам, фали неки извеснији смисао у овом филму. Ипак не може се спорити да слушање и гледање оваквих прича су увек забавне не само на великом платну (чија је магија попут ове и створило филм као уметност), већ и у животу као рецимо слушања пецароша у својим ловачким причама.

Оцена: 7,1/10

Gouttes d'eau sur pierres brûlantes (2000)

Режисер: François Ozon
Сценариста: François Ozon, Rainer Werner Fassbinder
Жанр: Drama
Глумци: Bernard Giraudeau, Malik Zidi, Ludivine Sagnier, Anna Levine

Rainer Werner Fassbinder је ово дело написао када је имао 19 година и није до овога ниједном нити коришћено у позориштне а ни у филмске сврхе. Средином 70-их овај немачки драматург, режисер и глумац је више имао успеха у филмском стваралаштву (носиоц нове немачке кинематографије) што говори број његових снимљених филмова (41), али и по одступању од конвенцијалности својега времена по којем је одступао у филмовима убацивајући позориштни дух али пре свега темама које су се бавиле јасном критиком друштва, а и често сходно својој сексуалној оријентацији, животу хомосексуалаца.
Филм је попут позориштне представе постављен у четири сцене. У првој богати педесетогодишњи бизнисмен Léopold (Bernard Giraudeau) доводи кући деветнаестогодишњег младића Franz-а (Malik Zidi) у намери само да га стрпа у кревет. То и постиже прилично искусно извлаћећи из њега допуштење које изгледа много лакше него што би се чинило, а што проистиче из скривене жеље самог Franz-а, иако је он тренутно у вези са Anna-ом (Ludivine Sagnier), са којом се не осећа потпун. У другом и трећом чину која се дешава пола године касније видимо како се узујамна привлачност, а посебно Léopold-а који сада живи са Franz-ом претвара у досађивање а са друге стране у зависност, што проистиче сталне свађе. У том периоду после једне луде ноћи појављује се жена пред вратима која је очигледно иако у том тренутку не открива бивша "пријатељица" Léopold-а, Véra (Anna Levine) која увидевши Franz-а у доњем вешу одустаје од сусрета. У четвртом и последњем чину на сцени се појављује и Anna која има намеру да опет уђе у везу са Franz-ом, што и успева упркос, његовој зависности за Léopold-ом. Ипак када се спремају да изађу из стана враћа се Léopold а и коначно скупља храброст Véra....
У прва два чина филм се чинио као могућа драма која обрађује хомосексуалне односе које када се спусте на суштину не разликују се од хетеросексуалних, али чиме овај филм чини крајње досадним па може се слободно рећи непотребним. Тек расплетом у трећем и четвртом чину који до краја откива психолошке особине ових личности, Léopold-а као егоистичког дива који самоувереношћу и сексуалном привлачношћу утиче на сво остало троје ликова као обичне лутке да би удовољио својим жељама. Иако ови елементи могу бити забавни понекада гледајући слабости осталих ликова утолико и нервира њихов нихелизам и немоћ да се одупру свом владару. У томе се иде толико далеко да ликови изгледају гротескно у својој робовској улози које са уживањем обављају. Глуцми су заиста добро одрадили свој део посла, али ликови који су обојени у своје улоге тешко, ма колико заиста постојале овакви типови личности, да одишу са стварношћу и по томе би можда били реалнији на позориштној сцени али не и на филму. Да би сте били задовољни овај филм треба да причекате до скоро свог самог краја али ни тада мени није одао неко значајно одушевљење њиме.

Оцена: 5,4/10

Hostel (2005)

Режисер: Eli Roth
Сценариста: Eli Roth
Жанр: Horror
Глумци: Jay Hernandez, Derek Richardson, Eythor Gudjonsson, Barbara Nedeljakova, Jan Vlasák...

Као и увек сваки филм који продуцира нека фаца из Холивуда филм дигне на ниво који то ретко када заслужује, а када се ту још укључи и хорор, Б-филм па плус и Q.T. настаје помама широке публике као да су Битлси се скинули голи током својевремено неког њиховог концерта. А квалитет филма? Па чак и треш хорор има своје неко достојанство...
Троје туриста, двоје напаљених американаца и један исланђанин који пуцају од хормона се налазе у Амстердаму који је познатом клишеу рај за исте пошто скоро свега има у невероватном броју и за мале паре, а поготово дроге и риба. Невероватно је како је Исланђанин овим одушевљењм јер они сами нису толико уштогљен народ. Али добро, осим сиса, дупета, глупих дијалога и још глупих редоследа догађаја, њих троје улазе у собу код неког млађаног лика који иако изгледа као да му још нису ни стидне длаке израсле зна где у целој Европи могу да се нађу најбоље рибе. У том контексту помиње Словачку и место проед Братиславе које како каже и показује на сликама је пуно најбољих риба којима може те радити било шта џабе. Јер тамо је како он опет то каже био рат, па нема уопште мушкараца (????). Млађани момци крећу пут Словачке и у купеу где се налазе састају се са њиховим будућим крвником, који после једне прилично хомосексуалне конотације бива изјурен из купеа. Када стижу након топлог пријема од стране врућих риба настају сра*а која се обликују прилично смешном радњом и са јадном тежњом да се овај претвори у нешто гадно и хорор....
Овај филм нема никакво достојанство ни према себи одвијањем сцена и радње које чак и они који су при себи ће унапред погодити редослед догађања у филму који је поготово задњих 20 минута тако пун коинциденције да је то невероватно. Хвала, богу у делу Европе (код нас публика није ?!) овај су филм препознали као ароганцију, безобразлук на рачун коментарисања ликова у филму на рачун европске културе која је у овом филму исмејана, док ето американци: "Праг? А да, Кафка!", имају ето елементарно знање. Сваки хорор има барем мало нечега у себи ма колико да је лош што му може извући тотално негативан коментар, док овај нема ама баш ништа. У покушају да буде забаван као амерички студентски филмови о путовању кроз Европу је крајње неукусан, као трилер јадан и предвидљив, док као хорор покушава да имитира познатије филмове у овом жанру и то ради на један смешан начин без имало успеха. Све у свему један од најгорих филмова у задње две године које сам гледао. Да није било чехиње филм би добио 0.

Оцена: 0,2/10

Spider-Man (2002)

Режисер: Sam Raimi
Сценариста: David Koepp
Жанр: Action / Fantasy / Sci-Fi / Thriller
Глумци: Tobey Maguire, Willem Dafoe, Kirsten Dunst, James Franco, Rosemary Harris...

Као и са серијалу о Борну и ову триологију (сада већ квадрологију 2009. године ће бити завршен нови део) нисам гледао правим редоследом. Заправо, нисам гледао други део док сам прво одгледао трећи. Очекивао сам поред нешто крајње осредњег трећег дала да први ће бити знатно бољи на основу лошијих критика трећег...
Peter Parker (Tobey Maguire) ака Спајди се овде приказује на свом самом почетку односно како се све то развило. Наш јунака који је штребер у школи, по том принципу слабији од свих, а као да то није довољно и са маном кашњења даје повод популарним и јачим момцима да га push around, али ту је и девојка из суседства Mary Jane (Kirsten Dunst) коју је заволео са својих шест година када се доселила а која тренутно хода са једним таквим силеџијом. На екскурзији у једној лабараторији која се бави арахнологијом Parker-а уједа генетски модификовани паук и убрзо сам схвата да је због тога уједа добио супер моћи, вид му се поправио, има изражен слух, рефлексе а и мрежу која излази из његове руке. Једне ноћи када је већ извежбао своје нове моћи одлази на ринг у рвању да би узео паре које је планирао да употреби за куповину аутомобила копирајући дечка од Mary Jane. Том приликом пљачкаш отима кола од Parker-овог ујака који при том умире (о овоме детаљније у трећем делу), којим следи претходно стизање и хватање од Спајдија али и његовом коначном одлуком чиме ће се бавити пријатељски комшија Спајдермен. Упоредо са овим дешава се стварање првог Спајдијевог непријатеља Зеленог Гоблина, Norman Osborn-а (Willem Dafoe) научника, оца најбољег и јединог Parker-овог пријатеља Harry Osborn-а (James Franco). Од научника који је радио оружија за војску, до полуделог научника постао је тако што под претњом да ће му укинути пројекат испробаоексперимент на себи. Убрзо његово лудило се манифестује у Њу Јорку...
Све што је било лоше у трећем делу и овде представља проблем и то још већи. Акционе сцене које су тамо нешто улепшаније напреднијом технологијом него када се снимао овај филм и даље имају проблем физике, али су овде још мрачније и исто толико брзе тако да понекада изгледају неразумљиве. Tobey Maguire ипак када се одгледа генеза настанка а и у самом стрипу овде има смисла изглед његовог лика, али костим Зеленог Гоблина је неподношњиво смешан и изгледа као продукција Моћних ренџера што ми се чини невероватним пропустом. Такође она патетика у вези свих прича о аутсајдеру који постаје херој, прича о љубави, лошим момцима из средње на све се да прожмурети али не на неким заиста површинским дијалозима, сценама попут на рвачком мечу (хоће ли неко јавити на Фоксу да је то једнапревара и добра глума?), као и задњој сцени која не знам шта говори осим да ћете о смувању да видите у другоме делу ове серије јер сада се Спајдију нешто не аутоцензура. Једина добра ствар је понекада глума Willem Dafoe а поготово та његова тансформација у Џекила у сцени када разговара сам са собом испред огледала. Заиста не разумем људе који прозивају трећи део на свему ономе што први има у већој и израженој мери а што га чини још једним у низу лоших представљања стрп јунака у филму.

Оцена: 4,3/10

This Is England (2006)

Режисер: Shane Meadows
Сценариста: Shane Meadows
Жанр: Drama
Глумци: Thomas Turgoose, Stephen Graham, Jo Hartley, Andrew Shim, Joseph Gilgun...

Ствараоц овога дела је по свом личном признању показао своје детињство које је проживео у скинхејд групи са својих 11 или 12 година. У Енглеској ови покрети су јавно се почели јачати крајем шездесетих година са великим приливом имиграната из оних земаља које су биле у саставу Комовелта. Међутим идеологија и "толеранција" скинса у Енглеској се ћесто мењала, тако да су ти покрети се мешали са другим идеологијама, која је понекада изражавала своју десничарксу оријентисаност а понекада слабила.
Филм почиње 1983. године када је Велика Британија била у рату са Аргентином око Фокландских острва, што је свакако резултирало са јачањем десничарког расположења у самој Енглеској али не на онај начин тј. изјаву коју пропагира главни вођа Combo (Stephen Graham). Акценат филма је на дванестогодишњаку Shaun-у (Thomas Turgoose) који је изгубио оца на Фокландским острву и чије прилагођавање новој средини као и материјалној ситуацији прави превелики притисак на њему. Услед једног напорног дана пуног прозивања у школи враћајући се кући налети на групу скинса, од којих га вођа те групе Woody (Joseph Gilgun) прихвати истог тренутка. Са малим потешкоћама унутар саме групе они прихватају овог најмлађег члана и убрзо видимо трансформацију и униформисање у оквиру те групе која се односи на специфично облачење и фризуру то покрета. Међутим, осим тога тешко је рећи да ова група на први поглед заиста има ту боју десничарског покрета како по понашању али исаставу у којем је један црни момак по имену Milky (Andrew Shim). И заиста осим унифомисаности која више изгледа чини да ојача пријатељство између чланова групе, нема везе са расизмом и нацизмом. Али историја Woody, односа и догађаја са Combo-м има јер је овај други наводно провео три године у затвору а да није откуцао свог саборника. Па ипак док се овај на слободи опаметио и решио да осим спољашности више ништа нема са тим покретом, други је у затвору још више радикализовао идеје и испланирао их. Убрзо долази до избора у оквиру групе ко ће поћи са ким у којем Shaun остаје са Combo-м одмах после говора који је држао а који је теенденциозно користио смрт Shaun-овог оца. После тога с епиракзују на који начин се организују, испирају мозак својим члановима и акције које праве. Али се на концу и види права позадина Combo-вог понашања која услед сопствене слабости и фрустрације показује агресивност и мржњу.
Тежина овога филма лежи управо да се обајсни како у једном друштву у којем преовлађује пад средње класе, незапосленост и игноратност државе да се ангажују око социјалних питања настају проблеми јачањем десничарских организација. Иако је ово прича која је више пута виђена, да ли због свог личног искуства режисера је приказана на један сталоженији и реалнији начин. Сходно временском тренутку музика доминира из тог времена док око места снимања није требалобити толико потешкоћа упркос 25-годишњој разлици, док су глумци су веома солидни а поготово се истиче одлична глума Stephen Graham-а. Са сазнањем да се понављам али опет филм који је толико потребан људима да би схватили одређене проблеме у друштву и без обзира на неке замерке у филму у виду предвидљивости и неких нелогичних радњи, филм има своје веома добре моменте, онај својеврсни понекада енглески хумор тако да га са свиме тиме чини веома солидним филмом.

Оцена: 7,0/10

Ubiytsy (1958)

Режисер: Andrei Tarkovsky, Aleksandr Gordon, Marika Beiku
Сценариста: Aleksandr Gordon, Andrei Tarkovsky
Жанр: Short
Глумци: Yuli Fait, Aleksandr Gordon, Valentin Vinogradov, Vadim Novikov, Andrei Tarkovsky...

The Killers (1946) из много разлога је постао један од култних филмова својег времена. Прва је ствар та да је Ернест Хемингвеј радио причу која је иако касније модификована за потребе филма је заиста веома добра, али и по неколико уводних сцена овога филма.
Баш те уводне сцене и обрађује овај филм. Тачније њих три, прву и трећу Andrei Tarkovsky, док другу Aleksandr Gordon. Заправо филм је у прве две сцене тотални римејк оригинала (треће се не сећам да је уопште била која се приказује у овом филму). У првој, која и најдуже траје видимо долазак, убица у ресторан у који су ту дошли да убију Швеђанина за којег знају да свако вече долази у 18 сати после посла да вечера. Осим њих двоје напоменутих постоје још 5 особа које су ту појављују, шанкер, кувар, гост и двоје муштерија (један од њих Тарковски који звижди чувену џез нумеру) која не утичу на догађај у тој сцени. Гледајући да га убију у ресторану, убице заузимају ресторан заробљавају госта који је ту седео и кувара док шанкер остаје слободан да би користио као мамац жртви. Овај део као и у оригиналу одсликавају напетост која може да се осети у ваздуху, и лепи кадрови који приказују то осећање код ликова. Не дошавши у заказано време убице одлазе, не знајући да гост који се налазио са њима је заправо колега Швеђаниан који у другој сцени одлази код њега да га обавести о томе. Урадивши то, остаје изненађен одлуком жртве да се препусти судбини и у задњој сцени одлази да то каже шанкеру који га је и посало Швеђанину.
Осим по томе што ће оригинални филм остати култни по својем квалитету он ће такође постати култни као први филм Тарковског који га је обрадио као задатак на филмској академији. Све што је било препознатљиво у оригиналу, кадрови, емоције ликова у филму и овде су урађене на један добар а и по нечему бољи начин, као што су рецимо глума убица а и њихова појава која у оригиналу помало је на клишеовски начин приказана.

Оцена: 7,5/10

Film d'amore e d'anarchia, ovvero 'stamattina alle 10 in via dei Fiori nella nota casa di tolleranza...' (1973)

Режисер: Lina Wertmüller
Сценариста: Lina Wertmüller
Жанр: Drama
Глумци: Giancarlo Giannini, Mariangela Melato, Lina Polito, Eros Pagni, Pina Cei...

Анархија у лаичким круговима се усталила као мишљење које обично би се повезивало са хаосом, и свему негативном тако да је добрим делом ушло у свакодневни разговор као појам тога. Међутим, прича о анархистима, је прилчно дугачка па чак и она има опречна мишљења у зависности од људи који су је користили и агитовали са неким својим новим додацима у зависности од врменског и политичког контекста у којем су се дотични налазили (Прудон, Бакуњин, Такер, Кропоткин и др.). Треба напомеути да анархија, тј. њена дефиниција се разликују од неколико праваца саме анархије али да она у неком општем значењу је теоријска идеја да облик друштва који би био иделан је друштво у коме не би било наметнутог ауторитета (цитирам веома симпатичну изјаву Прудона: "Владавина човека над човеком је ропство"). Италија је једна од водећих земаља у којој су анархисти деловали углавном незадовољни тиранском влашћу краља или Мусолинија.
Филм почиње мешањем секвенци између Тониновог (Giancarlo Giannini) детињства и садашњости у селу у којем обитава филм. У прошлости вероватно сходно историјским дешавањима мали Тонино пита своју макју шта је то анархија, на шта она одговара да је то када неко убија краљеве а након тога виси на вешалима (ово одговара историјском догађају 1900. године, који представља можда и најчувенији акт анархиста - убиство италијанског краља Умберта Првог). Такође разговор човека који ће бити убијен у секвенци на почетку филма 30 година касније о социјализму и анархизму. Та сцена се преклапа са његвоим убиством који је био једини пријатељ Тонинија у то време. Касније како се види Тонини осим својег беса и жељом з аосветом з аубиство свога пријатеља не разуме се много у саме идеолошке вође осим онога да зна да живи као пас и да не воли тиранију коју представља Мусолини. Сходно томе, одлази у Париз где се обучава како да пуца, и шаље у Рим у high-class бордел да би убио Мусолинија. Веза која се тамо налази је најтраженија проститутка Саломе (Mariangela Melato) чија умешаност у воде анархије потиче од ранијe али чија мржња проистиче из јаче освете него Тонинијева. Њен муж је био анархиста којег су убили мусолинијеви црнокошуљаши. Под изнимком да је рођак она га прима у Риму, у бордел, говори му основна упуства даје једино њему бесплатан секс, мислећи о њему као високо котираном члану групе али и притом веома професионалном што Тонини није. После тога силазе у велику собу овог екслузивног бордела где је време доручка,, ван радног времена и одвијају се сцене међусобног хвалисања и прозивања између проститутки. Како италијанском менталитету, разговору и озбиљности овај филм тада се чинило неком врстом пародије. Како би филм у најкраћем преводу гласио анархија и љубав, убрзо приликом сцене у којем се проститутке после доручка релаксирају певањем (музика која је веома значај део овога филма), Тонино се заљубљује у Триполину (Lina Polito). Ликвидација убиства Мусолинија укључује велики посао Салонин која као клијенте осим великих чиновника и функционера има једног невероватно важног а то је шеф обезбеђења Мусолинија, Спатолети (Eros Pagni). У следећој сцени током недељног излета Спатолети, Салона, Тонини и Триполина одлазе ван Рима у посети једном мотелу са рестораном. У целом том дану упознајемо можда клишеовски, што не значи и нетачан лик Спатолетија као фашисте, залуђеног идеологијом и насиљем (гостионичар је један који је преживео тортуру управо Спатолетија), али и честих неваспитаних коментара, што у суштини је и најмање забринавајуће код таквих личности. Такође сценама током тог пикника се Триполнијева љубав манифестује према Тонинију и обратно.....
Веома кратак и карактерно сужен опис је наведен у прошлом делу текста (да не бих правио spoiler-e). Тонинијева љубав и "дужност" су га појеле изнутра што манифестује на крају филма додуше у чему учествују и други елементи. Његово меко идеолошко опредељење, наивност, које га ипак нема, гризе остале учеснике те завере Салону а касније и Триполину која извуче одговор од Тонинија, који на концу схватају да насиње и њене жртве су често само мртви људи и покушавају да га спрече да изврши атентат да би му сачували главу. Филм који гласи љубав и анархија, има више свакако елемената љубави која се у почетку чини немогућом али коју ограничава политички завет. Анархије, осим њеног помињања гласног мало тога, можда чак и нема, што и није битно осим ако само због овога нисте гледали филм. Од само наличија пародије овај филм је изашао у једно целокупно дело о љубави, слободи, политици, критици (која се осликава у неколико дијалога ликова у филму). Карактерна подела ликова у филму је сјајна тако да видимо који су то мотиви које покрећу наше јунаке, сценографија сјајна, Рим шта рећи, музика не бих је жанровски знао окарактерисати осим широко као етно италијанску, која је веома важан елемент у филмовима и често чак и доминантан, глума такође веома добра. Један од филмова о којем се може нашироко причати, можда и некада детаљније и целокупније описати и којег ћу гледати барем још један пут када будем имао вишка времена а мањак филмова.

Оцена: 7,8/10

The Shock Doctrine (2007)

Режисер: Alfonso Cuarón, Jonás Cuarón, Naomi Klein
Сценариста: Naomi Klein
Жанр: Documentary / Animation / Short
Глумци: Naomi Klein (наратор)

После Children of Men (2006) од Alfonso Cuarón очекујем много више него прављење неких филмова о Хари Потеру. Ово је нешто по мом очекивању иако је у питању кратка форма. Филм се једноставно бави историјом шока који је настао пре свега као врхунац начина лечења у психијатрији (искрено ово никада нећу разумети, нити ми је логично прихватити), али и као начин употребљивања постизања мањег отпора код субјеката при имплемнтирању неког важног процеса који није у интерсу истог. Неки од тих процеса је и увођење слободног тржишта у земље пре свега трећег света који повећава јаз између богатих и сиромашних и повећава сиромаштво и беду. Као начин интервенције оваквог типа од стране САД се корсите шокантни догађаји који би резултирали мањем отпору увођењем оваквог система. А то су велике природне катастрофе, пучеви, инвазије итд. што се овде показује примерима у Шри Ланци, Чилеу, Ираку итд.
Све је то лепо приказано делом у анимираној форми у 6 минута.

Филм се може погледати на овој адреси: http://www.youtube.com/watch?v=kieyjfZDUIc

Оцена: 9,0/10

Zwartboek (2006)

Режисер: Paul Verhoeven
Сценариста: Paul Verhoeven, Gerard Soeteman
Жанр: Thriller / War
Глумци: Carice van Houten, Sebastian Koch, Thom Hoffman, Waldemar Kobus, Halina Reijn...

Окупација Холандије од стране Немачке у WWII је трајала само пет дана које је резултирало бомбардовањем Ротердама пошто су немачке трупе наишле на незгодан отпор холандске војске (број рањених, умрлих и несталих је већи на страни Немачке). За разлику од других земања као и географском положају Холандија је била један од задњих земаља које су били ослобођене од стране окупационих трупа само три дана пре званичне окупације Немачке. У периоду окупације, Холандија сматрана будућим северним делом велике аријевске државе Германике, је покушана да се на почетку рата на милосрднији начин преобрати и убаци нацистичака идеологија у сваку пору живота па и у прогањању Јевреја. Како је у Холандији је владала јасна грађанска опредељеност у вези идеологија то није ишло како су нацисти очекивали, али морталлитетни салдо Јевреја је био висок зато што се у Холандији водило рачуна о популационој статистици. Упркос томе многе Јевреје су чували холанђани упркос казни која је значила смрт. Такође је био и веома организован покрет отпора који је увек био јак због констатне подршке британске владе. На крају рата око 3 % становништва Холандије (200 000) је погинуло што је највећи проценат у некој земљи наравно изузимајући земље источне и јужне Европе. При капитулацији нацистичких снага прва савезничка војска која је ушла у Холандију је била канадска, док су тада у Холандији постале познате одмазде над колабриционистима и женама које су били у вези са нацистима.
Цела ова горе напоменута прича је важна јер је основа овога филма. Филм почиње можда непотребним приказивањем наше главне јунакиње Rachel Stein (Carice van Houten) десет година касније у једном кибуцу у Израелу када игром случаја у то место као туриста долази њена пријатељица Ronnie (Halina Reijn) са којом је радила у току нацистичке окупације. Филм дмах након тога прелази у flash-back и враћа нас 10 година раније када се Rachel скривала код једне породице у неком приморском селу. Игром случајних околности њено скровиште буде уништено од стране бомбардера и она је осуђена да бежи заједно са локалним рибаром који ју је склонио. У новом скровишту долази мистериозна особа нудећи им помоћ да побогну јер се налази у покрету отпора који редовно пребацује Јевреје на слободну територију у Белгији. Пре одласка на договорено место Rachel посећује адвоката који је обећао њеном оцу да ако јој буде била потребна било каква помоћ да се обрати, личност која је и на неки начин адвокат самог Отпора. На место састанка где треба да се пређе река Rachel сусреће и своје родитеље и брата, где све по плану се одвија док путују низ реку. Али, ниоткуда појављује се Немачка ратна патрола која убија све осим Rachel која се срећно извлачи из те ситуације. Касније посматра у води како нацисти и командир узимају сав новац и накит који су нашли и тела бацају уводу. Спашена од стране локалних сељака, воде је у фирму којом заправо у тајности води главни вођа покрета Отпора Gerben Kuipers. Он јој даје посао, нове документе али и одмах потом важан посао у шпијунирању нациста. Послата је код Ludwig Müntze-а којег је упознала у возу да постави прислушкивач у главном командом центру и да учини све у својој моћи да буде и ради уз њега, што и постиже својом женском доминантошћу и лепотом....
У том делу филма заиста је имао два правца, да постане некаква верзија Балкан Експреса, што свакако не би било добро или пут којим је филм кренуо уз непрестане преокрете и узбудљив трилер. Све је то заиста лепо спаковано у једну причу која осим основне има цео историјски контекст који се одвијао током али и након ослобађања од окупације Холандије. Поготово та врста реваншизма која је у овом филму сурово приказана. Филм иако траје два и по сата, код мене је прошао веома лагано са уживањем и поред понекада незгодног холандског језика који због брзине је правио проблема са титловима. Глума, сценографија су такође одлични. Трилер у коме погађате лошег момка може бити проблематичан ако је превише предвидљив што за мене у овом филму није био случај. На крају, прилично лепо освежење у виду теме која показује период WWII као и поновог потрврђивања да је рат а поготово овај крвав, понекада испод плашта идеологије само један обичан крвнички пљачкашки поход.

Оцена: 7,4/10

Midnight Express (1978)

Режисер: Alan Parker
Сценариста: Oliver Stone
Жанр: Biography / Crime / Drama / Thriller
Глумци: Brad Davis, Irene Miracle, John Hurt, Paolo Bonacelli, Randy Quaid...

По многима ово је филм који је Oliver Stone гурнуо у светски филмски врх јер је као сценариста за ово дело добио Оскара. Он је наиме обрадио књигу коју се обрадили протагонист дешавања коме се задесило заточеништо у Турској Billy Hayes-а и писца William Hoffer.
Дешавања почињу 1970. године када амерички туриста Billy Hayes који је са својом девојком био у Истанбулу покушао да прокријумчари два килограма хашиша путујући авионом. Ипак услед тадашњих политичких дешавања и првих великих терористичких акција које су се користиле отимањем авиона, почеле су озбиљне контроле путника и у Турској. Наш главни јунак о томе није знао ништа а и по ономе како је представљен и да је знао не би то озбиљно схватио. Хватају га на уласку у авион смејући му се у лице јер су мислили да преноси бомбу. Следи прегледавање и преиспитивање где Billy Hayes одлучује да "откуца" свог достављача. То и чини али опет прилично неозбиљно бежи али га поново убрзо хватају чиме је потписао свој останак у Турској. У затвор долази и прве ноћи се смешта у прљаву ћелију без прекривача. Излази из незатворене ћелије да би узео прекривач и враћа се у своју. Буде га усред ноћи и упознаје се на болан начин, као и изгледа и са управником затвора шта се дешава уколико се не придржава правила турског затвора. Након што се буди у боловима након неколико дана упознаје своје будуће другове "западњаке" такође затворене због истог преступа.....
У филму се касније упознавају ужасни услови у турском затвору, турска култура, правни систем које се базира на корупцији, али и политичких осуда које ће се обрушити на главног јунака коме се казна са три године проширује на тридесет услед политичких дешавања у Турској (у то време иако овде не назначено у Турској долази војна диктатура која ће заоштрити односе са западом). То даје повод главним јунацима да покушају да беже и све што је носио неуспех тог покушаја.
Филм отвара неколико питања, као нпр. која је казна адекватна за одређено кршење закона, такође да ли је главни јунак анти-херој, ревитализује се његов грех (са правом иако ће бити другачијих мишљења), али и сурови односи у Турском затвору који у овом филму подсећају на неку врсту локалног пакла што нису ни у поређњу онога што му следи на крају филма. Проблематично је такође у вези овога филма могућа политичка позадина када је прављен и време дешавања у њему тако да кредиблитет дешавања се односе само на главног јунака. Позната је прича да у затвору нема кривих и да су сви невини али ипак овде видимо искупљење и схватање кривице главног јунака. Али када се има у виду да је овај филм са веома новца сниман и да заиста осећате мирис Истанбула у њему и мрачне прљаве зидове затвора режисеру морате честити. такође глумци су урадили заиста сјајн посао и додатно доприносе увођењу публике у филм.

Оцена: 7,2/10