Pirates of the Caribbean: At World's End (2007)

Режисер: Gore Verbinski
Сценариста: Ted Elliott, Terry Rossio
Жанр: Action / Adventure / Comedy / Fantasy
Глумци: Johnny Depp, Geoffrey Rush, Orlando Bloom, Keira Knightley, Jack Davenport...

Могу слободно рећи хвала свим боговима што се са овим трећим делом завршава овај серијал, да је супротно било би неописиво глупо...
У овом делу Will Turner (Orlando Bloom) и његова вереница Elizabeth Swann (Keira Knightley), који на крају овога филма се заиста на превише трагикомичан а самим тим и невероватно патетичан филм венчавају, удружују снаге са непријатељом (сумњива категорија пријатељство у овом филму), Barbossom (Geoffrey Rush), како би спасли Jacka Sparrowa (Johnny Depp) кога је заробио Davy Jones који заједно са Летећим Холанђанином је у шаци Источноиднијске компаније која је у великом походу да уништи пиратство. У покушају да спасу Jacka, обраћају се Sao Fengom (Chow Yun-Fat) азијском пирату превртљивом једнако као и сви пирати али и добри момци у овом филму. Радња има превише обрта и радњи да ју је тешко писати, следе окупљања свих пиратских капетана, сукоба на отвореном мору до крајње завршне битке....
Филм који траје скоро три сата мора пружити све од себе да буде забаван ако му је то већ главна одредница. Али стиче се утисак да у трећем делу, на почетку филма треба га схватити озбиљно, због саме приче што баш не иде у прилог тези. А свакако да не иде ни то што једина (лажем једна од две), лик Jacka Sparrowa односно појављивање и глума Johnny Depp-а се појављује тек после тридесет минута филма, дотле прилично неуспешно други глумци покушавају да буду забавни. Друга светла искра у овом филму је било успешно појављивање Keith Richards-а који иако нема ни пето минутну улогу, запитате се зашто је бољи од већине главних глумаца. Прича иако веома банално успешно показује пирате и њихову превртљивост овде је помало заморна и отежава читаву причу и чини је дужом него што и већ јесте. Акционе сцене, ништа нарочито, тако да ако баш немате шта да радите скоро три сата а већ сте потрошили око 5 сата за претходна два дела онда утрошите то време на, волели га ви или не, Jacka Sparrowa који жестоко извлачи овај филм да не буде насукан на само дно.

Оцена: 5,3/10

Melinda and Melinda (2004)

Режисер: Woody Allen
Сценариста: Woody Allen
Жанр: Comedy / Drama
Глумци: Radha Mitchell, Will Ferrell, Chloë Sevigny, Jonny Lee Miller, Amanda Peet...

Некако увек очекујем без обзира на искуство, да сваки наредни Allen-ов филм који свој живот живи без активног његовог учешћа у њему као глумца да ће бити лош, сваки пут буде оповргнут квалитетним издањем.
Филм почиње вечером у једном ресторану у Менхетну где група људи драматурга описују једну драму, у зависности на њихов поглед на живот да ли је он комичан или трагичан. Они причају дакле две верзије приче, које се разликују у ситницама до великих разлика у зависности да ли је прича комична или трагична и ми посматрамо неизменично те две приче. Обе приче оно што имају слично јесу по брачни пар и неочекиваног упада Melindе (Radha Mitchell). У комедији брачни пар чини Susan, независни филмаџија (Amanda Peet) и њен муж Hobie (Will Ferrell), беспослени глумац који са разлогом је то јер има само потенцијал да глуми ликове који храмљу. Melindа је овде комшиница која упада на вечеру јер се нагутала пилула за спавање. Друга прича која је трагедија учествују Laurel (Chloe Sevigny), пијанисткиња која се бави предавањем и њен муж деморалисани, прељубнички и навучен на пиће глумац Lee (Jonny Lee Miller), којима Melindа је пријатељ из старијих времана са огромним депресивним проблемима узрокрованих растурањем брака, губљењем стартељства над децом и одлежане робије. Радње које чине покретаче догађаја, налажење правог момка пре свега за Melindu, у филму узрокрују нешт мале различите догађаје али са сасвим другачијим крајем у зависности од тога да ли је прича комедија или трагедија.
Слободно се може рећи Rashômon-ско издање и показивања перцепције на живот наравно све то на својеврсан Allen-овски начин. Опет је своје особине пренео на ликове у овом филму и ту се издвајају са глумом Radha Mitchell и Will Ferrell. Док Radha бриљира у своје "две" глуме Ferrell додаје осим Аленовског и своју препознатљиву глуму што понекада даје резултате док понекада изгледа сувишно у овом филму. Проблем је филма можда други део који не иде толико глатко када већ укапирате идеју, односно концепт и који поред добрих гафова зна да смори гледаоца. Не треба такође посебно напомињати да се и у овоме филму врте добре класичне џез нумере што је постао обичај у његовим филмовима. Није најбоље издање али опет довољно добро да пружи добру причу и измами неколико пута осмех на лице.

Оцена: 6,7/10

Caduta degli dei, La (1969)

Режисер: Luchino Visconti
Сценариста: Luchino Visconti, Enrico Medioli, Nicola Badalucco
Жанр: Drama / War
Глумци: Dirk Bogarde, Ingrid Thulin, Helmut Griem, Helmut Berger, Renaud Verley...

Ово дело подесећа на Манов роман "Буденброкови" епског романа који приказује пропадање једне породице али и целе околине у којом се она налази. Филм садржи тему која слична овој али је поремерна у доба превласти нацистичке Немачке тридесетих година прошлога века.
Филм почиње тако што се у баронској породици сви рођаци и важни елементи у фабрици топионици челика, окупљају због тога што је барону рођендан. Барон је и уједно и власник фириме која ће у будућности чинити важан елеменат Немачке ратне машинерије. У њиховој резиденцији су се већ окупили сви, баронова снаја и унук, баронов нећак члан елитних СА јединица и његов син који је његова сушта супротност, рођак Joachim-а са породицом а који се дубоко не слаже са националистичком идеологијом али који је и десна рука барона и двоје људи који треба да дођу у резиденцију такође рођак барона који служи у СС војсци и Herbert-а који је такође један од главних функционера у фабрици и који је у љубавној вези са бароновом снајом. Они већ у току пута планирају како да преузму власт у фабрици и то елимисањем двоје људи - барона и Joachim-а. Током вечере сазнају да је Рајштаг запаљен, што са још бароновом одлуком да смени Joachim-а долива уље на ватру са његовим сукобом и противљењем нацистичкој власти. У лепо испланираној превари када барона убију из Joachim-овог пиштоља и њега натерају на бег и осуде, настаје прво преузимање власти. Касније следе опет смене и обрти на власти у фабрици које су повезане не само себичним интересима чланова породице, и њиховим особинама тј. грешкама већ и историјског контекста дешавања у Немачкој....
Хитлеров аксиом да је "особни морал мртав и да је Немачко елитно друштво у којем је све допуштено" још више се појачава криза породице и појачавају њихове моралне слабости које осим опијенсоти моћи садрже код најмлађег члана поврх тога и педофилија, едипов синдром који на концу прелази у инцест. Оваква прича да је реализована можда би и била ок да све остало у филму није урађено погрешно. Глумци који углавном лоше глуме, језик којем говоре глумци тј. енглеским са чврстим немачким акцентом а затим онда и понекада немачким, то је заиста помало идиотски, а и сами ликови који имају претерану амбивалентност да на крају прелазе са једне идеје на другу је овде тако лоше приказана. На крају ипак веома слабо издање које тешко може да задовољи два и по сата утрошеног времена.

Оцена: 5,1/10

Shi gan (2006)

Режисер: Ki-duk Kim
Сценариста: Ki-duk Kim
Жанр: Drama / Romance
Глумци: Jung-woo Ha, Ji-Yeon Park, Hyeon-a Seong, Sung-min Kim, Ji-heon Kim...

Овај филм се за разлику од већине Ki-duk Kim-ових филмова разликује по дијалогу којих у другим филмовима нема у толико израженој мери као код овога. Треба такође напоменути да је овај филм и помало одраз популарности козметичке хирургије у Јужној Кореји.
Seh-hee (Park Ji-yun) је млада девојка која је у вези са својим дечком Ji-woo (Ha Jung-woo), већ дуге две године. Међутим и поред тога она са својом љубављу претвара се у опсесисвну особу и чије понашање узрокује љубомору а на крају и депресију у некритичком односу према свом изгледу. То и видимо у другој и трећој сцени када она на ненормално луд начин прави свађу у кафићу, у којем ће се често одвијати радња филма, са сваком девојком за коју јој се учини да њен дечко има интересовања. У трећој сцени када воде љубав тера свога дечка да га замишља као девојку коју су срели, зато што мисли да са својим изгледом је досадила свом дечку. Одлучује се на радикалан потез на промену потпуног изгледа лица. Иако хирург чини се схвата причу и покушава да је одврати од тога, приказивањем филма са операције, не успева да је одговори и говори јој како ће процес опоравка трајати шест месеци. Међутим то није једини радикални потез који ће да учини, целу ствар са хирургијом неће рећи дечку и нестаће истог дана без икаквог опроштаја. Следе сцене где наш јунак кога и највише пратимо у филму се несупешно опоравња од губитка своје девојке док шест месеци касније не упозна за њега нову љубав See-hee (Sung Hyun-ah), конобарицу у већ поменутом кафићу у коју се заљубљује. Поред периода "поновног упознавања" појављује се код главног лика овога пута See-hee исти онај црв опсесије, љубоморе и лудости али овога пута према себи пре хирургије јер утврђује да Ji-woo и даље воли њу тј. Seh-hee. Сазнајући истину и сам главни јунак се одлучује на потез који је урадила његова девојка....
Филм отвара многа питања од којих је наводно најважније питање саме промене лица као израза незадовољства свога живота. У многим државама особе које се одлуче на неку козметичку хируршку интервенцију, па макар то биле и груди често пре тога иду на консултације код психолога да се утврди тачан покретач жеље за променом. Овде је такође јасно да опсесивност је главни покретач незадовољства собом и својим изгледом иако је проблем у мозгу. Делом се и отвара питање и моралности људи који обављају тај посао али и брзо затвара са одговорима које хирург у филму даје. Проблем филма је можда непотребно инсистирање на сличности ликова у филму у одређеним реакцијама па и та завршна прича која на неки начин показује прстенасту форму иако је помало нелогична. Осим тога лично не волим особе које у себи имају опсесивност другим особама па су ми се и лични амфинитети умешали у можда правилно вредновање филма. У свему осталом понавља се умешност овога режисера, визуелног контекста па и причања/објашњавања приче, али и глумаца који су успешно изнели глуму ликова у филму. Добар филм који многима који воле овог режисера и "правац" вероватно ће бити више него добар.

Оцена: 6,8/10

Planet Terror (2007)

Режисер: Robert Rodriguez
Сценариста: Robert Rodriguez
Жанр: Action / Horror / Sci-Fi
Глумци: Freddy Rodríguez, Rose McGowan, Marley Shelton, Josh Brolin, Michael Biehn...

Један од два филма која се приказује у Grindhouse (2007), а који је по мени лошији део од дела Death Proof (2007). Можда и не било тако да је Rodriguez знао где да стане са зезањем уместо што је гурао целу ствар све даље и даље, мада можда је то утицај и самог Quentin Tarantin-а.
Филм почиње познатим сада лажним трејлером за филм Machete који карикира све познате филмове о акционим јунацима који буду double-cross из којих следи освета са епским крвавим размерама а са мексичким зачином Danny Trejo у главној улози. То је било забавно :). Следи уводна шпица филма са го-го плесом главне глумице Rose McGowan, која у том клубу одмах након тога одлучује да да отказ. Путем до куће, умало је не згази војни конвој који наставља ка војној бази у непосредној околини. Тамо сазнајемо о дилу између Lt. Muldoon (Bruce Willis) и доктора био-инжењеринга који пође наопако по њега али који ипак успе да пробуши пиштољем пар канистра који ослобађа бојни отров који претвара људе у зомбије. Затим се враћамо у један ресторан, са власником који говори да је његов роштиљ најбољи у Тескасу, где момак по имену El Wray (Freddy Rodríguez) сусреће Cherry, поменуту плесачицу, са којом је пре био у љубавном односу, која и поред грубих речи жели да га он одбаци до града. Трећа прича или јунаке које гледамо је породица Block, чији су односи у великој кризи тј. жена покушава да побегне од свога мужа. Обоје раде у локалној болници где почињу да се дешавају све манифестације опасног вируса и одакле почиње терор.....
Заиста филм у свом првом делу обилује многим стварима које га чине добарим као и Death Proof. Како су оба филма зезнација и угледају се на нискобуџетне trash филмове чини се да док гледате први део филма Planet Terror чини се бољим док се одвија blood splash zombie прича, са веома симпатичним дијалозима, кул крвавим сценама (која лети свуда) сценама, кадровима и радњом. Понекада буде толико сулуда прича попут вожње главног јунака El Wray на мини бајку са пиштољем испред конвоја где скида са пиштољем зомбије. Али од те сцене филм иде на горе са поновним уплитањем војске и претеривањем у зај*банцији попут ноге на којој је аутоматско оружије, па и заокруживање приче која иако је пародија само њена прича смара. Опет је филм урађен у стилу седамдесетих са пуцектањима, нестајећом ролном (и то у каквом тренутку!!!) и "погоршаном" сликом. Филм је тешка зезанција са пуно крви, зомбија, откидањем тела, али који претерује у томе у другоме делу филма. Добро је за губљење времена.

Оцена: 5,8/10

Valerie a týden divu (1970)

Режисер: Jaromil Jires
Сценариста: Jaromil Jires, Ester Krumbachová
Жанр: Fantasy / Horror
Глумци: Jaroslava Schallerová, Helena Anýzová, Josef Abrhám, Petr Kopriva, Jan Klusák...

По изворима сајта имдб-а овај филм је направљен по роману Vitezslav Nezval-а који је познат по томе да је један од најзаслужнијих људи који је урадио сценарио за филм Ekstase (1933) (код нас веома познат али не директно), филм који је први који показује чин вођења љубави а да при том није порнографски филм, а притом код многих ипак постоји сагласност да је то први еротски филм. Овај човек је један од носиоца тридесетих у чешком надреализму и написао је и промовисао многа таква књижевна дела.
Valerie a týden divu или Valerie and Her Week of Wonders је још један надреалситички роман који показује бизарану фантазију тринаестогодишње девојчице Валерије која је добила своју прву менструацију а то манифестује сном који одликује хорор, боље рећи фантазију проткану еротизмом на један надреалан начин како снови и само могу бити. У сну у првих три сцена које су помало конфузне али показују идеју о првој менструацији, као и приказивању вампира (носфераторског изгледа), а затим и њене симпатије Орлика, одмах затим се налази код куће и за доручком са својом баком, испред њеног прозора се одвија славље поводом венчања малде и лепе девојке у слеу и старијег богатијег земљорадника. У поворци као истакнут гост, бискуп се иза маске опет приказује носферату, којег препознаје и њена баба али са већим сазнањем. У њихову кућу долази исповедник који је ишао по Африци у мисији преобраћавања а који је заправо сексуални девијантан. Носферату који је давни љубавник баверијеве баке склапа са њом уговор о продаји куће (душе?) и под услов преваре њене унуке зарад повратка младости. Она то лагано прихвата а до тога се једино може доћи вампирским поступком. После тога следе покушаја убиства Валерије како од стране њене бабе, али како и од девијатног попа који је осудио да је она вештица, међутим она има head start у виду магичних минђуша...
Тешко и можда непотребно описивати радњу у овом филму пошто она попут сна има обрте, прескакања што филм у почетку чини тешким за гледање. Али они који су стрпљиви и воле надреластичке приче филм ће све више расти у очима. Крај филма је заправо затворен круг повратак у кревет, и заиста на један невероватан начин приказује како се психолошки и физиолошки ствари мењају у женском пубертету. Осим наведених фантазијско, еротских и хорорских елемената има и помало етно који су везани не за Чехе већ уопштено за све Словене. Још један у низу тог новог таласа чехословачке кинематографије али овога пута са једним далеко од познатог филма код широке публике који показује мајсторство те школе.

Оцена: 7,4/10

Big Fish (2003)

Режисер: Tim Burton
Сценариста: John August, Daniel Wallace
Жанр: Drama / Fantasy / Comedy / Adventure
Глумци: Ewan McGregor, Albert Finney, Billy Crudup, Jessica Lange, Helena Bonham Carter...

Tim Burton је један од режисера чији рад с епрепознаје иако не видите уводну шпицу јер његово стваралаштво се често базира на причању бајки спуштајући их у реалност са примесама цинизма и понекада црног хумора.
Ипак Big Fish се утолико разликује од осталих његовоих филмова јер у њему нема ниједног негативца и нема те врсте ироније и црне комедије. Ово је прича о оцу и сину и њиховом међусобном односу који је запао у кризу јер Will (Billy Crudup) је сумњао у бајке које је причао његов отац Ed (Albert Finney) а можда у њему скривајући нека дешавањима која се се односиле на прељубу и неверство. Ed је невероватан говорник прича које свима осим његовом сину нису досадне. После три године међусобног неспоразума, Will-ова мајка јавља му да је отац озбиљно болестан. Will одлази кући не смао у намери да види оца већ и да покуша да разазна и утврди истину која се скривала иза тих прича. Међутим ускоро ће сазнати да неке његове приче нису потпуно неистините иако је како сам каже на почетку филма: "In telling the story of my father's life, it's impossible to separate fact from fiction, the man from the myth". Између болнице, кревета у ком лежи и вечери враћамо се са многим flash-back's у његову прошлост која обилује невероватним причама од тога да се као дете једини усудио да приђе вештици у чијем се оку види начин на који ћеш умрети, па датим сазнањем да ће умрети стар да је он као млад човек за "велика дела", откриће тајног града, упознавање љубави његовог живота, као и многа бића дивове, сијамске близнакиње....
Како се и очекује од Burton-а показивање чудним места, бића и сцена је урађен на један веома леп начин. Приче су веома лепе понекада и комичне попут пљачке банке и затим успеха на Вол Стриту Norther-а (Steve Buscemi) пропалог песника, али иако је прича заокружена смрћу оца и сазнању сина да приче заправо служе макар и оне фикције биле да говоре о проживљеном животу, као и сећању након његове смрти или као одбрамбени механизам, фали неки извеснији смисао у овом филму. Ипак не може се спорити да слушање и гледање оваквих прича су увек забавне не само на великом платну (чија је магија попут ове и створило филм као уметност), већ и у животу као рецимо слушања пецароша у својим ловачким причама.

Оцена: 7,1/10

Gouttes d'eau sur pierres brûlantes (2000)

Режисер: François Ozon
Сценариста: François Ozon, Rainer Werner Fassbinder
Жанр: Drama
Глумци: Bernard Giraudeau, Malik Zidi, Ludivine Sagnier, Anna Levine

Rainer Werner Fassbinder је ово дело написао када је имао 19 година и није до овога ниједном нити коришћено у позориштне а ни у филмске сврхе. Средином 70-их овај немачки драматург, режисер и глумац је више имао успеха у филмском стваралаштву (носиоц нове немачке кинематографије) што говори број његових снимљених филмова (41), али и по одступању од конвенцијалности својега времена по којем је одступао у филмовима убацивајући позориштни дух али пре свега темама које су се бавиле јасном критиком друштва, а и често сходно својој сексуалној оријентацији, животу хомосексуалаца.
Филм је попут позориштне представе постављен у четири сцене. У првој богати педесетогодишњи бизнисмен Léopold (Bernard Giraudeau) доводи кући деветнаестогодишњег младића Franz-а (Malik Zidi) у намери само да га стрпа у кревет. То и постиже прилично искусно извлаћећи из њега допуштење које изгледа много лакше него што би се чинило, а што проистиче из скривене жеље самог Franz-а, иако је он тренутно у вези са Anna-ом (Ludivine Sagnier), са којом се не осећа потпун. У другом и трећом чину која се дешава пола године касније видимо како се узујамна привлачност, а посебно Léopold-а који сада живи са Franz-ом претвара у досађивање а са друге стране у зависност, што проистиче сталне свађе. У том периоду после једне луде ноћи појављује се жена пред вратима која је очигледно иако у том тренутку не открива бивша "пријатељица" Léopold-а, Véra (Anna Levine) која увидевши Franz-а у доњем вешу одустаје од сусрета. У четвртом и последњем чину на сцени се појављује и Anna која има намеру да опет уђе у везу са Franz-ом, што и успева упркос, његовој зависности за Léopold-ом. Ипак када се спремају да изађу из стана враћа се Léopold а и коначно скупља храброст Véra....
У прва два чина филм се чинио као могућа драма која обрађује хомосексуалне односе које када се спусте на суштину не разликују се од хетеросексуалних, али чиме овај филм чини крајње досадним па може се слободно рећи непотребним. Тек расплетом у трећем и четвртом чину који до краја откива психолошке особине ових личности, Léopold-а као егоистичког дива који самоувереношћу и сексуалном привлачношћу утиче на сво остало троје ликова као обичне лутке да би удовољио својим жељама. Иако ови елементи могу бити забавни понекада гледајући слабости осталих ликова утолико и нервира њихов нихелизам и немоћ да се одупру свом владару. У томе се иде толико далеко да ликови изгледају гротескно у својој робовској улози које са уживањем обављају. Глуцми су заиста добро одрадили свој део посла, али ликови који су обојени у своје улоге тешко, ма колико заиста постојале овакви типови личности, да одишу са стварношћу и по томе би можда били реалнији на позориштној сцени али не и на филму. Да би сте били задовољни овај филм треба да причекате до скоро свог самог краја али ни тада мени није одао неко значајно одушевљење њиме.

Оцена: 5,4/10

Hostel (2005)

Режисер: Eli Roth
Сценариста: Eli Roth
Жанр: Horror
Глумци: Jay Hernandez, Derek Richardson, Eythor Gudjonsson, Barbara Nedeljakova, Jan Vlasák...

Као и увек сваки филм који продуцира нека фаца из Холивуда филм дигне на ниво који то ретко када заслужује, а када се ту још укључи и хорор, Б-филм па плус и Q.T. настаје помама широке публике као да су Битлси се скинули голи током својевремено неког њиховог концерта. А квалитет филма? Па чак и треш хорор има своје неко достојанство...
Троје туриста, двоје напаљених американаца и један исланђанин који пуцају од хормона се налазе у Амстердаму који је познатом клишеу рај за исте пошто скоро свега има у невероватном броју и за мале паре, а поготово дроге и риба. Невероватно је како је Исланђанин овим одушевљењм јер они сами нису толико уштогљен народ. Али добро, осим сиса, дупета, глупих дијалога и још глупих редоследа догађаја, њих троје улазе у собу код неког млађаног лика који иако изгледа као да му још нису ни стидне длаке израсле зна где у целој Европи могу да се нађу најбоље рибе. У том контексту помиње Словачку и место проед Братиславе које како каже и показује на сликама је пуно најбољих риба којима може те радити било шта џабе. Јер тамо је како он опет то каже био рат, па нема уопште мушкараца (????). Млађани момци крећу пут Словачке и у купеу где се налазе састају се са њиховим будућим крвником, који после једне прилично хомосексуалне конотације бива изјурен из купеа. Када стижу након топлог пријема од стране врућих риба настају сра*а која се обликују прилично смешном радњом и са јадном тежњом да се овај претвори у нешто гадно и хорор....
Овај филм нема никакво достојанство ни према себи одвијањем сцена и радње које чак и они који су при себи ће унапред погодити редослед догађања у филму који је поготово задњих 20 минута тако пун коинциденције да је то невероватно. Хвала, богу у делу Европе (код нас публика није ?!) овај су филм препознали као ароганцију, безобразлук на рачун коментарисања ликова у филму на рачун европске културе која је у овом филму исмејана, док ето американци: "Праг? А да, Кафка!", имају ето елементарно знање. Сваки хорор има барем мало нечега у себи ма колико да је лош што му може извући тотално негативан коментар, док овај нема ама баш ништа. У покушају да буде забаван као амерички студентски филмови о путовању кроз Европу је крајње неукусан, као трилер јадан и предвидљив, док као хорор покушава да имитира познатије филмове у овом жанру и то ради на један смешан начин без имало успеха. Све у свему један од најгорих филмова у задње две године које сам гледао. Да није било чехиње филм би добио 0.

Оцена: 0,2/10

Spider-Man (2002)

Режисер: Sam Raimi
Сценариста: David Koepp
Жанр: Action / Fantasy / Sci-Fi / Thriller
Глумци: Tobey Maguire, Willem Dafoe, Kirsten Dunst, James Franco, Rosemary Harris...

Као и са серијалу о Борну и ову триологију (сада већ квадрологију 2009. године ће бити завршен нови део) нисам гледао правим редоследом. Заправо, нисам гледао други део док сам прво одгледао трећи. Очекивао сам поред нешто крајње осредњег трећег дала да први ће бити знатно бољи на основу лошијих критика трећег...
Peter Parker (Tobey Maguire) ака Спајди се овде приказује на свом самом почетку односно како се све то развило. Наш јунака који је штребер у школи, по том принципу слабији од свих, а као да то није довољно и са маном кашњења даје повод популарним и јачим момцима да га push around, али ту је и девојка из суседства Mary Jane (Kirsten Dunst) коју је заволео са својих шест година када се доселила а која тренутно хода са једним таквим силеџијом. На екскурзији у једној лабараторији која се бави арахнологијом Parker-а уједа генетски модификовани паук и убрзо сам схвата да је због тога уједа добио супер моћи, вид му се поправио, има изражен слух, рефлексе а и мрежу која излази из његове руке. Једне ноћи када је већ извежбао своје нове моћи одлази на ринг у рвању да би узео паре које је планирао да употреби за куповину аутомобила копирајући дечка од Mary Jane. Том приликом пљачкаш отима кола од Parker-овог ујака који при том умире (о овоме детаљније у трећем делу), којим следи претходно стизање и хватање од Спајдија али и његовом коначном одлуком чиме ће се бавити пријатељски комшија Спајдермен. Упоредо са овим дешава се стварање првог Спајдијевог непријатеља Зеленог Гоблина, Norman Osborn-а (Willem Dafoe) научника, оца најбољег и јединог Parker-овог пријатеља Harry Osborn-а (James Franco). Од научника који је радио оружија за војску, до полуделог научника постао је тако што под претњом да ће му укинути пројекат испробаоексперимент на себи. Убрзо његово лудило се манифестује у Њу Јорку...
Све што је било лоше у трећем делу и овде представља проблем и то још већи. Акционе сцене које су тамо нешто улепшаније напреднијом технологијом него када се снимао овај филм и даље имају проблем физике, али су овде још мрачније и исто толико брзе тако да понекада изгледају неразумљиве. Tobey Maguire ипак када се одгледа генеза настанка а и у самом стрипу овде има смисла изглед његовог лика, али костим Зеленог Гоблина је неподношњиво смешан и изгледа као продукција Моћних ренџера што ми се чини невероватним пропустом. Такође она патетика у вези свих прича о аутсајдеру који постаје херој, прича о љубави, лошим момцима из средње на све се да прожмурети али не на неким заиста површинским дијалозима, сценама попут на рвачком мечу (хоће ли неко јавити на Фоксу да је то једнапревара и добра глума?), као и задњој сцени која не знам шта говори осим да ћете о смувању да видите у другоме делу ове серије јер сада се Спајдију нешто не аутоцензура. Једина добра ствар је понекада глума Willem Dafoe а поготово та његова тансформација у Џекила у сцени када разговара сам са собом испред огледала. Заиста не разумем људе који прозивају трећи део на свему ономе што први има у већој и израженој мери а што га чини још једним у низу лоших представљања стрп јунака у филму.

Оцена: 4,3/10

This Is England (2006)

Режисер: Shane Meadows
Сценариста: Shane Meadows
Жанр: Drama
Глумци: Thomas Turgoose, Stephen Graham, Jo Hartley, Andrew Shim, Joseph Gilgun...

Ствараоц овога дела је по свом личном признању показао своје детињство које је проживео у скинхејд групи са својих 11 или 12 година. У Енглеској ови покрети су јавно се почели јачати крајем шездесетих година са великим приливом имиграната из оних земаља које су биле у саставу Комовелта. Међутим идеологија и "толеранција" скинса у Енглеској се ћесто мењала, тако да су ти покрети се мешали са другим идеологијама, која је понекада изражавала своју десничарксу оријентисаност а понекада слабила.
Филм почиње 1983. године када је Велика Британија била у рату са Аргентином око Фокландских острва, што је свакако резултирало са јачањем десничарког расположења у самој Енглеској али не на онај начин тј. изјаву коју пропагира главни вођа Combo (Stephen Graham). Акценат филма је на дванестогодишњаку Shaun-у (Thomas Turgoose) који је изгубио оца на Фокландским острву и чије прилагођавање новој средини као и материјалној ситуацији прави превелики притисак на њему. Услед једног напорног дана пуног прозивања у школи враћајући се кући налети на групу скинса, од којих га вођа те групе Woody (Joseph Gilgun) прихвати истог тренутка. Са малим потешкоћама унутар саме групе они прихватају овог најмлађег члана и убрзо видимо трансформацију и униформисање у оквиру те групе која се односи на специфично облачење и фризуру то покрета. Међутим, осим тога тешко је рећи да ова група на први поглед заиста има ту боју десничарског покрета како по понашању али исаставу у којем је један црни момак по имену Milky (Andrew Shim). И заиста осим унифомисаности која више изгледа чини да ојача пријатељство између чланова групе, нема везе са расизмом и нацизмом. Али историја Woody, односа и догађаја са Combo-м има јер је овај други наводно провео три године у затвору а да није откуцао свог саборника. Па ипак док се овај на слободи опаметио и решио да осим спољашности више ништа нема са тим покретом, други је у затвору још више радикализовао идеје и испланирао их. Убрзо долази до избора у оквиру групе ко ће поћи са ким у којем Shaun остаје са Combo-м одмах после говора који је држао а који је теенденциозно користио смрт Shaun-овог оца. После тога с епиракзују на који начин се организују, испирају мозак својим члановима и акције које праве. Али се на концу и види права позадина Combo-вог понашања која услед сопствене слабости и фрустрације показује агресивност и мржњу.
Тежина овога филма лежи управо да се обајсни како у једном друштву у којем преовлађује пад средње класе, незапосленост и игноратност државе да се ангажују око социјалних питања настају проблеми јачањем десничарских организација. Иако је ово прича која је више пута виђена, да ли због свог личног искуства режисера је приказана на један сталоженији и реалнији начин. Сходно временском тренутку музика доминира из тог времена док око места снимања није требалобити толико потешкоћа упркос 25-годишњој разлици, док су глумци су веома солидни а поготово се истиче одлична глума Stephen Graham-а. Са сазнањем да се понављам али опет филм који је толико потребан људима да би схватили одређене проблеме у друштву и без обзира на неке замерке у филму у виду предвидљивости и неких нелогичних радњи, филм има своје веома добре моменте, онај својеврсни понекада енглески хумор тако да га са свиме тиме чини веома солидним филмом.

Оцена: 7,0/10