Ratatouille (2007)

Режисер: Brad Bird, Jan Pinkava
Сценариста: Brad Bird
Жанр: Animation / Comedy / Family
Глумци: Patton Oswalt, Ian Holm, Lou Romano, Peter O'Toole, Janeane Garofalo...

Анимирано дело које долази директно из кухиње пре свега Пиксара, зачиниће овогодишњег Оскара као један од номинованих за најбољи анимирани филм, а говори баш о кухињи....
Remy је члан велике породице пацова који као и сви пацови сакупљају храну по ђубришту и кантама предграђа у Паризу. То је и основна филозофија целе хорде али и његовог оца који је вођа очигледно ове веселе дружине коју никако не можемо кривити за ствари као што су куга и друге заразне болести. Ипак наш главни јунак је другачијег соја, он чезне не само да не једе храну из канти, већ да прави храну која је налик оној из Тв-шоа, коју прави Auguste Gusteau најпризнатији кувар из Париза који услед једне лоше критике коју је добио од Anton Ego-а и губитка једне звездице на свом ресторану добија срчани удар и умире. Игром смешне ситуације и јурњаве Remy доспева до Париза где га дух (његова савест?) Auguste Gusteau доводе до његовог ресторана. Тамо се дешава мала драма, Skinner шеф кухиње који би требао да наследи овај ресторан и да га промени у ресторан брзе хране, добија супарника у наслеђивању истог јер се појављује невенчани син Anton Ego-а, Linguini који има писмо мајке која моли да га запосле у ресторану. Добија место ђубретара, али игром случаја Remy правећи супу "окриве" Linguini за успех. Полако почиње необично пријатељство између ова два јунака која посматрамо.....
Анимација која се и очекује од Пиксара је овде урађена заиста задивљујуће што с епоготово односи на кретање јунака и физику предмета. Дизни је био очигледно заслужан за причу и да она буде прикладна оној узрастној групи којој Дизни је некако природно повезан. Самим тим прича има помало шаблонску и очекивану радњу што очигледно иде на уштрб овога горе поменутог. Све у свему, симпатичан филм, далеко од можда очекиваног али довољно добро да вам зачини дан.

Оцена: 6,3/10

The Man from Earth (2007)

Режисер: Richard Schenkman
Сценариста: Jerome Bixby
Жанр: Drama / Sci-Fi
Глумци: David Lee Smith, John Billingsley, Ellen Crawford, Tony Todd, Alexis Thorpe...

Овај филм представља прави пример једног нискобуџетног филма који са собом не носи идеју глупости попут непоновљиво глупих Beerfest, Eurotrip, Hostel (схватате, где ово води, вероватно и сам Луцифер мољака да му се ове ствари не прикаче), већ сасвим једноставног филма која захтева само да гледаоц буде слушаоц и да слуша причу.
На изненадној опроштајној вечери, окупљају се сада већ шест бивших колега и једна студенткиња да испрате професора који са њима предаје на неком колеџу. Одмах на самом почетку филма наговештава се правац како ће ићи прича са Ван Гогом у приколици кола. Како је ово изнанђујући одлазак и колеге су веома знатижељне шта је разлог томе, главни јунак професор John Oldman (David Lee Smith), поставља занимљиву тезу о томе какав би би био човек који је преживео 14 000 година, од времена неолита па на овамо. На почетку сви заинтрегирани овом причом, а како и не би када међу њима су биолог, антрополог, историчар, геолог, постављају могуће тезе о томе. Убрзо полако схватају, да је та наиме постављена теза - истина о којој главни јунак тако детаљно прича и разлаже. Убрзо долази до неповерења, сумњичавости о менталном здрављу главног јунака па све до врхунца када услед убедљивости приче почињу већиња њих да му верују...
Сама прича је написана по, можда и неком, не знам, јер заиста нисам чуо за дотичну особу, треш, викенд роману са истоименим називом од стране Jerome Bixby. Вероватно, ма колико ово била занимљива теза у кинематографији или књижевности о вечности живота осликована кроз разна чудовишта Дракуле, јунака Горштака, исквареног Дроијана Греја, или религиозног Ахасвера, да је заиста писана на овај начин како се репрзентује у филму било би обично још једно ђубре, попут смешних књига Брауна и његових глупих алузија. Ипак када се ово смести скоро у ткз. позориштну атмосферу али на филму изгледа као једна од оних риболовачких прича које слушате поред ватре. Занимљиво и голица машту, а поготово је тако ако вас занимају аспекти историје, антропологије и религије. Глумци су одрадили посао сходно филму који се снимао 8 дана, а и није било потребно више од тога. Проблем филма, а очигледно и књиге је инсистирање на крају приче на веродостојности исказа главног јунака, што није морало да буде, већ да буде у домену могућег јер би тако било занимљивије. Све у свему један сасвим добар Б филм који ће вас потпуно релаксирати својом причом а у исто време и довољно напрегнути мождане вијуге да вас заинтересује у вези неких теорија.

Оцена: 6,5/10

Klopka (2007)

Режисер: Srdjan Golubovic
Сценариста: Melina Pota Koljevic, Srdjan Koljevic, Nenad Teofilovic
Жанр: Crime / Drama / Thriller
Глумци: Nebojsa Glogovac, Natasa Ninkovic, Miki Manojlovic, Anica Dobra, Marko Djurovic...

После дуго времена у Србији се појавио филм који у својој основи осим приче о суровости транзиције се надовезује на продукт тога као сурове реалности која обликује једну причу са обрисима трилера.
Прича је о трочланој породици која је у овом филму очовечена кроз причу уништене средње класе кроз инжењера који ради у пропалој грађевинској друштвеној фирми, жене која ради као учитељица енглеског језика у основној школи, и које задеси несрећа када њихово дете добије напад услед срчаних проблема који једино може да се реши хирушком интервенцијом у Немачкој за 26 000 евра. Иако први напад преживи постоји опасност да сваки следећи напад буде фаталн. Родитељи који су као подстанари и не могу ништа да уложе нити као хипотеку у банци, добијају понуду преко огласа у новинама да им се отплати цела сума потребна за хируршку интервенцију. На састанку Младен (Небојша Глоговац), добија "непристојну" понуду од тада неименованог човека (Мики Манојловић) да за добијену суму убије човека који "руши нашу ствар". У почетку једно време шокиран овом понудом Младен одбија ову понуду али након што малог Немању (Марко Ђуровић), задеси замало кобни напад, Младен мења своју одлуку...
Прича коју гледаоц гледа се дешава упоредо са нараторством главног јунака, што даје овом филму елементе трилера и нео ноар филма. Али у бити ово је драма својеврсна Расконљиковској дилеми у "Злочину и казни". Кроз филм се кристално јасно виде психолошки моменти, двоумљења и борбе главног јунака дочарана и визуелним сценама у филму. Искупљење главног јунака, хуманизација једне личности која пасивно суделује у криминалном животу, и завршетак главног јунака невероватно сличног и по сцени Bad Lieutenant (1992), је можда највећи проблем овога филма. Визуелни приказ у филму осим пар кадрова заиста иновентни (не начин да су нови у кинемтагорафији већ да се користе код нас) барем у домаћем филму, глумци су заиста сјајно одрадили свој посао, али оно што заиста чини вредним овај филм јесу ситнице које чине овај филм пре свега заист асвежим издањем за српску кинематографију.

Оцена: 6,8/10

AVP: Alien vs. Predator (2004)

Режисер: Paul W.S. Anderson
Сценариста: Paul W.S. Anderson
Жанр: Horror / Thriller / Action / Sci-Fi
Глумци: Sanaa Lathan, Raoul Bova, Lance Henriksen, Ewen Bremner, Colin Salmon...

Изгледа да ће Event Horizon (1997) бити једина светла тачка у животу овога режисера. Да, уистину он прави Б филмове (који често имају буџет А продукције), али изгледа да је велики проблем ако се дотични господин баци на писање сценарија, јер онда добијемо ово шта год да је...
Глупо је помињати све ликове у овом филму ионако су сви клиширани као из неке игре која се није толико трудила око приче. Радња се дешава у садашњости када мултмилијардер Charles Bishop Weyland (Lance Henriksen), окупи групу најпознатијих научника, тракера, археолога, биолога, историчаре, и поведе их на Јужни пол јер се тамо налази (пази ово!!!), пирамида која у свакој својој страни садржи астечку, египатксу и кмерску културу. Али главни разлог је тај што се дубоко испод леда у тој пирамиди приметила промена температуре што је нашег милијардера уплашило да можда то значи да је неко пре њега започео истраживања. Авај, када наши јунаци дођу на лицу места и прођу тунел који је неко већ ископао и дођу до пирамиде почиње игра. Прво група предатора лагано униште преостало обезбеђење на површини, док као и у свим клишеовским причама о пирамидама, актери који се налазе испод површине активирају, опасност која ће касније утврдити опаснија од предатора, елијене (код нас и даље ипак милозвучно осмог путника). При том узму оне кул пушке предатора који су ето стајале у пирамиди а нису из некога логичнога разлога носили са собом предатори. То ће ове много наљутити и наши јунаци ће се наћи у шкрипцу између две стране. А заправо треба да служе као мамац за елијене, јер је то место посвећено некој врсти тренинга за предаторе који су они сами правили. Међутим и њима се лоше пише овога пута, остао је само један и он одлучује да се бори са једном људском особом (зојнкс!?)....
Дакле радња и сценарио је било нешто што није најинтелегентније у свету кинематографије. Поред свега тога треба да узмемо и скрњавање ове две приче у ранијим издањима. Не схватам баш ту поенту АВП или Кинг Конг вс. Годизла, баш чему то води осим можда оном претерано детињастом мој тата би пребио твог тату. Идеја од које је ово делимично настало у игрици има много више смисла, него овде, а и били би логичнија да се дешава у будућности. Глумци и ликови клише, чак и Хенриксен. Сф сцене и акционе сцене апсолутно ништа нарочито, мрачне су, углавном ништа се не види, а елемент хорора, би можда дотични режисер требао да види у серијалу Осми путник како се то ради. Једноставно прави ужас од филма, за смејање, једина, а ако ми је ово једина позитивна страна онда треба се замислити, јесте Хенрикосовоно играње са ножем као у прва два дела Осмог путника (симпатично подсећање).

Оцена: 0,5/10

What's New, Pussycat (1965)

Режисер: Clive Donner
Сценариста: Woody Allen
Жанр: Comedy
Глумци: Peter O'Toole, Peter Sellers, Romy Schneider, Woody Allen, Ursula Andress...

Овај филм је био први Allen-ов сценарио ѕа дугометражне филмове. И одмах је погодио џекпот јер је филм био хит, без обзира на имена у филму, успео да дође чак до три номинације за Оскара.
Психијатар Fritz Fassbender (Peter Sellers), на почетку филма оптужује његова жена да је прељубник и из ове незгодне за њега ситуације га вади пацијент који долази му у посету. У питању је млади, и "невероватно згодни када под одређеним углом пада светлост на њега" паришки уредник модног магазина Michael James (Peter O'Toole). Док лежи на каучу, Michael објашњава своју животну причу доктору, како је читавог живота имао среће са женама од његове дванаесте године са његовом учитељицом енглеског, која је усред тога добила отказ а он је пао тај испит, до садашњег живота до постанка уредника модног магазина. Па не видим шта је ту проблем, и сам Fassbender је упитао. Проблем је тај што је Michael се заљубио у Carole Werner (Romy Schneider), која је такође, наравно заљубљена у њега али она желе да се венчавају, што швалеру кога и даље тера нагон плаши, без обзира што му је жеља да не повреди своју љубав. А и неда му се с обзиром да нема жене која не пада на његов шарм у филму, од гомилу пацијенткиња, а посебно једне, до стрптпизете која му цитира своје политичке песме, а затим на свако њено нежељено мишљење пије таблете да би се убила, и на крају до Бондове девојке која падобраном му слеће у кола. Ту су још проблеми нашег психијатра који је неуспели прељубник и који има фикс идеју да напада једну своју пацијенткињу, као и најбољег Michael-овог друга Victor Shakapopulis (Woody Allen), који је заљубљен у Carole (али несрећно) и који ради као скидач одеће у једном стриптиз бару (... па теби и није лоше, колико зарађујеш? 20 долара дајем толико, себи могу да приуштим....), у којем безуспешно мува сваку стриптизету. Ово све ће проузроковати, урнебесном, апсурдном крају са елементима слепстик комедија...
Овај филм је можда и најбољи одраз како је сексулана револуција и тај период у САД утицао на филмове, а посебно на овакав мејнстрим жанр са оваквим глумцима. Замислите само Peter O'Toole да је овакве ствари изговорио у Лоренсу или Пљачки од милион долара :). Чак се и Tom Jones усрећио са овим филмом јер је нумера, главна, у овом филму у то време постала апсолутни хит. Рекло би се да је свакоме овај филм донео неке користи, мада постоје приче да је на сам завршни сценарио много утицао Селерс на негодовање Алена, што и може да се примети у самом филму где се Аленовски дијалози и реченице, које су препознатљиве не показују у тако великом броју и преовлађује Селерсов хумор. Ово је како се тврди резултирало да Ален сваки свој филм убудуће контролише односно режисира. У сваком случају на моменте забавна комедија али и исто тако понекада прилично досадна, тупава и апсурдна али не на позитиван начин. Камере и кадрирање од којег можда не треба очекивати пуно у оваквим издањима су прилично лоше и конфузне и помало иритирајуће. Док су глумци Тул, Селерс и Ален у свом издању што је и највећа предност филма. Укупно? Забавно, али не и хистерично како би се можда очекивало...

Оцена: 5,4/10

Eastern Promises (2007)

Режисер: David Cronenberg
Сценариста: Steven Knight
Жанр: Crime / Drama / Mystery / Thriller
Глумци: Viggo Mortensen, Naomi Watts, Vincent Cassel, Armin Mueller-Stahl, Josef Altin...

David Cronenberg се очигледно пребацио на сасим другачији тип филмова, многи говоре како је са задња два филма (овај и A History of Violence (2005) ), заправо ушао у мејнстрим снимање филмова што је можда тачно у вези тема али свакако не начину снимања филмова и одвијања радњи.
Филм започиње са убиством, клањем заправо и младом женом која пада у несвест у апотеци у бари крви. Она је и главни покретач заправо радње, странкиња рускиња коју су преко трафикинга на лаж и силу довели у Лондон, силовали је и која је затруднела и успела да побегне од својих тамничара. У покушају порођаја који је резултирао смрћу мајке, сестра која ради у тој болници Anna (Naomi Watts), која је како се касније сазнаје подбацила и самим тим се емотивно везала за ову причу а плус је и сама рускиња, је нашла дневник мајке и покушава да преведе тај дневник на енглески у нади да ће сазнати више о родбини мале бебе и шта се догодило мајци. Са том жељом долази код Semyon (Armin Mueller-Stahl) у његов ресторан, коме је то параван а који је заправо кум руске мафије у Лондону. Ту поред њега среће и Kirill (Vincent Cassel) сина Semyon-а пијаницу и геја, који због тога често не мисли рационално и Nikolai (Viggo Mortensen), "возача" Kirill-а који не намерава да остане само возач. Убрзо Anna са својом породицом сазнаје праву истину ко је заправо отац, што ствара велике проблеме оцу мафије, а убрзава ангажовање Nikolai у породицу...
Филм има неколико сјајних ствари. Пре свега ту је атмосфера филма и приказивање Лондона и руске традиције, као и мафијашке традиције (коју би можда неко могао оспорити као клише), затим и та стална некако тужна атмосфера у вези преминуле јунакиње чије нараторство чујемо током целог филма а читану из њеног дневника и уопштено цела та тужна прича о трафикингу младих девојака из Источне Европе. Затим следи, чини ми се невероватан труд да се научи руски језик и набаци акценат а овде се посебно односи на сјајну ролу Viggo-а, као и добра глума уопштено свих глумаца у филму. Ово јесте мафијашки филм са понеким суровим сценама али за разлику од масе других нећете видети вађење пиштоља и калашњикова што у многоме разликује овај филм од сличних. Можда је завршница, која је такође неортодоксна, помало изгледа за мене прерано прекинут филм једина мана, али ако гледамо са стране приче малог детета и
Anna-е може бити логична. Све у свему један веома озбиљан и добар филм који вам може квалитетно попунити време...

Оцена: 7,0/10

The Invasion (2007)

Режисер: Oliver Hirschbiegel, James McTeigue
Сценариста: Dave Kajganich, Jack Finney
Жанр: Sci-Fi / Thriller
Глумци: Nicole Kidman, Daniel Craig, Jeffrey Wright, Jeremy Northam, Jackson Bond...

Може се слободно поставити питање због чега је овај филм снимљен. Ово је сада четврти филм који обрађује Finney-еву причу Invasion of the Body Snatchers, по којој је још 1956. снимљен први филм. Он је имао своје разлоге популарности, затим је следио филм са Sutherland-ом 1978. који је такође имао свој шмек и као трећи се појављује помало треши филм 1993. године...
Филм почиње са падом спејс-шатла (можда поистовећен са истинитим догађајем од пре неку годину?!), чији су делови пали на неколико држава у САД. Убрзо са падом и анализом шта се десило сазнајемо да се на њему налази нека врста спори која је успела да преживе неверовату хладноћу свемира али и огромну топлоту која је следила уласком у Земљину атмосферу. Tucker (Jeremy Northam) је доктор који се бави контролом заразних болести, на прилично глуп начин зарађује ванземаљски вирус, и добија жељу да види своју бившу супругу Carol (Nicole Kidman) након преобраћења. Carol са друге стране је психијатар са дететом и у веома "чудној" вези са Ben-ом (Daniel Craig), којој убрзо почиње да кликће у глави да нешто не ваља, после пацијента, која тврди да њен муж није њен муж и разних чудних коинциденција. И даље не разумевши целу фрку са тиме шта се дешава свога сина оставља код њеног бившег мужа....
Можда, али можда да је фим са оваквом идејом први пут изашао на јвност могао би се оценити као солидан, али једноставно то није тако. Док први део филма има неку своју причу и занимљивост други га квари са целом акцијом која не приличи једном психологу. Да и овде има занимљивих back stories попут политичких нота у позадини (које на крају служе као подлога за ванземаљце, како се овде тврди), као и психијатријским послом и начином лечења пацијентата, односно давањем пилула као решавање проблема. Преобраћени људи, помало при јурњави главне актерке се понашају попут нешто бржих и способнијих зомбија и нису нешто претерано интелегентни. Глумци су ок, као и начин кадрирања слика на које се нема шта замерити, али је тешко разумети зашто је Oliver Hirschbiegel, после два сјајна филма био потребан овај. Филм нема оригиналност првог, атмосферу а ни Sutherland-а другог, а далеко да је треши попут трећег. Чему?

Оцена: 4,3/10