Dnevnoy dozor (2006)

Режисер: Timur Bekmambetov
Сценариста: Timur Bekmambetov, Alexander Talal
Жанр: Action / Fantasy / Horror / Thriller
Глумци: Konstantin Khabensky, Mariya Poroshina, Vladimir Menshov, Galina Tyunina, Viktor Verzhbitsky...

Тешко је дати закључно мишљење о овом филму ако се има у виду да се овим филмом не завршава цела ова прича (по имдб-у), иако се чини да је то са овим филмом све завршено.
Филм започиње причом из четрнаестог века са Монголским освајачем Тамерланом који је у потрази за Кредом Судбине, која омогућава да оно што се са њом напише и обистини. Одмах после сцене са кредом видимо како књигу о Тамерлану чита наш главни јунак из првога дела Anton (Konstantin Khabensky) који са приправницом Svetlana-ом (Maria Poroshina) кружи улицама Москве када добију поруку да је неко са мрачне стране прекршио одоговор и напао бабу на станици. Након покушаја заустављања нападача, сазнајемо да је то Антонов син Изабарани, који је одлучио да буде на страни Мрачних. Антон то схвата али плашећи се за свог сина да је овим кршењем могао да проузрокује долазак Инквизиције која би га уништила сакрива доказе да је било шта учинио. И тиме се отвара расплет радње, где Мрачна страна покушава да намести Антону и Ноћној стражи, са многим протагонистима поред, да су прекршили договор и да би започели крај света...
Тешко је рећи да ли би целу причу разумели људи који нису одгледали први део ове како изгледа триологије, али исто је тешко схватити и онима који то јесу зашто ће ово бити триологија. Прича и радња која се одвија у овом делу има исте оне, непотребности као и у првом делу а то је посвећење споредним причама. Укомпоновање све у једну причу би можда и некако ишло да овај филм једноставно не обузима тај западњачки начин снимања са гомилом сф глупости, који чине филм често комичним. Заиста и само осликавање јунака који својом амбивалетношћу прелазе са улоге Терминатора до Ди Каприја из Титаника је заиста претерана. Прича као јединствена и не би била лоша да филм није претерано инсистирао на начину снимања која подсећа на ово је "руски филм снимљен на амерички начин" (иначе то и јесте делимично тачно филм је радио Фокс). Сф сцене иду заиста од добрих али и до катастрофалних и комичних. Ако сам првим делом филма био мало и запањен овим другим сам се помало и отрезнио и спустио на меру коју по мени овај филм има сходно оцени коју сам дао.

Оцена: 3,7/10

Small Time Crooks (2000)

Режисер: Woody Allen
Сценариста: Woody Allen
Жанр: Comedy / Crime
Глумци: Tracey Ullman, Woody Allen, Hugh Grant, Michael Rapaport, Carolyn Saxon...

Некако почињем да се навикавам да говорим да како који филм од Алена одгледам да кажем како је то најгори од свих до сада одгледаних. Да ли то значи да ми је његов хумор досадио? Не верујем, ценим да је више избор редослед његових филмова које сам гледао...
Ово је прича заправо о Винклеровима Ray-у (Woody Allen), бившем робијашу који је служио две године у затвору због покушаја пљачке и Frenchy (Tracey Ullman) маникерки, жени која је увек била уз њега, а која има јоше један таленат. А тај таленат ће доћи до изражаја када Рејов план се спроведе у дело да откупи једну пицерију која се налази неколико зграда од банке, коју би опљачако копајући тунел до ње, а унајмљујући своју жену као параван која би продавала колаче. У овом делу овај Аленов филм подсећа на његову ранију пародију Take the Money and Run (1969). Са њим раде још пироман, возач камиона и још један не тако бистри бивши друг из затворске ћелије. Наравно план не иде како је Реј планирао, прву ствар која су успели да пробуше је била главна водоводна цев у тој улици, затим мапа према којој су се у погрешном правцу кретали, а и колачи су се толико добро продавали да су почели да праве превелику буку у читавом Њујорку. Ако при томе додамо и не тако бистру Френчијеву рођаку која је испричала за Рејово "проширење" једном локалном полицајцу које је провалио у чему је штос, јасно је било да је план осуђен на пропаст. Али то и није баш тако, јер је полицајац дао један ултиматум, франшиза на колаче које прави Френчи што је убрзо целу дружину довело до невероватног богатства можда једнако оном који би покупили у трезору. Убрзо Реј сазнаје да богатство није једини предуслов да би неко био срећан, док његова жена покушава новцем да превазиђе културни ниво у којем се налазила, а убрзо у целу причу улеће и Дејвид (Hugh Grant) богати дилер уметничким делима који у том види своју шансу....
Први део филма највише личи на пародију која има неки свој ток, други део приче више подсећа на филмове Алена који говоре о везама и оно што њима одмаже или помаже. Тај део лако би се могао уклопити у причу која је тако честа и на овим просторима како неко ко добије неки материјални статус покуава упркос својој природи да буде нешто није, на неком културном нивоу, што је можда и најбољи део овога филма. Многи Аленови филмови немају срећан крај, када су у питању везе и углавном се завршавају, барем мени са неким осећајем меланхолије, док овај филм напротив иако се чини да води добрим делом тока ка томе се завршава другачије. Винклери се на крају враћају на старт одакле су и кренули али са нечим што је за њих непроцењиво а то је њихова међусобна љубав, али и са нешто мало кеша. Интелегенција Реја није на највишем нивоу и његове идеје, које иако су наивне и пролазе на срећу ипак имају пародичан крај услед његове неуротичне природе. Мање више све остало је Аленовски у филму, глума, музика, сценографија, једино што у овом случају глуми његову сапутницу жена његових година (многи су му тих година приговарали због супротног). У суштини комедија која када би се равнала са другим комедијама има много више шарма, духовитости и идеје али у односу на оно што сам навикао од Алена некако ми се чини прилично мршавим делом.

Оцена: 5,6/10

Segodnya uvolneniya ne budet (1959)

Режисер: Aleksandr Gordon, Andrei Tarkovsky
Сценариста: Aleksandr Gordon, Andrei Tarkovsky, I. Makhov
Жанр: Short / Drama / Thriller
Глумци: A. Alekseev, Pyotr Lyubeshkin, Oleg Mokshantsev, Vladimir Marenkov, Igor Kosukhin...

Ово је други (по неким изворима трећи), филм Tarkovsky-г који је урадио са својим тадашњим колегом Gordon-ом на студијама.
Радња се дешава крајем педесетих година у неком совјетском граду у којем током грађења једне улице и копања земље нађу на 30 тона експозивних немачких бомби који могу да разнесу пола града у прах. Правило тадашње војске да свако заостало оружије се на месту проналажења уништи, што је са овим практично немогуће. Одређује се група војника, командат који има дилему кога да одреди за посао са позиције које нико не сме да напусти док се не одради задатак. Одлучује се да се читав град евакуише и да се оружије камионима пренесу на безбедну раздаљину и униште. Када су се ти услови испунили, полако почиње рашчишћавање подручија са бомбама њихово вађење и транспортовање...
У овом филму нема ништа спектакуларно. Подсећа са темом изузетно на најпознатији филм са том тематиком Salaire de la peur, Le (1953). Можемо чак рећи да филм представља можда и облик совјетске пропаганде (које има исто толико и на страни америчке кинематографије), о храбрим совјетским војницима и у мирнодовско време. Кадрови знају бити понекада лепи али само понекада и не спадају у ништа спектакуларно, глума клишеовска за ову врсту приче као и сама музика. Ништа посебно, има можда једна, два момента филм али свакако да ће му вредност већу него што је потребно остављати фанови Тарковског без икакве потребе....

Оцена: 4,5/10

Toki wo kakeru shôjo (2006)

Режисер: Mamoru Hosoda
Сценариста: Satoko Okudera
Жанр: Animation / Comedy / Drama / Romance / Sci-Fi
Глумци: Riisa Naka, Takuya Ishida, Mitsutaka Itakura, Ayami Kakiuchi, Mitsuki Tanimura...

Овај анимирани цртаћ нам долази од режисера Mamoru Hosoda који је био познат по филму и серијалу Дигимони, а чије ово анимирано издање превазилази га по озбиљношћу и причи. Иначе овај филм је рађен по роману Yasutaka Tsutsui истог оног човека који је написао причу за филм Paprika (2006), a такође треба још напоменути да је овај филм добио награду за најбољи анимирани филм у Јапану у 2006. години.
Главна јунакиња овога филма средњошколка Makoto, која је повремено и сам наратор у филму, је девојка која обично има обичај да јури за временом и да касни. Међутим дан који посматрамо ће јој променити живот. Дан, који јој пролази као један од најгорих дана у животу, јер ради не толико успешно контролни у школи, дешавају јој се свакакве незгоде, што кулминира њеном смрћу због њеног бицикла којем су отказале кочнице. Постоји један догађај између наведених који ће јој учинити живот "дужим" и пружити јој више избора. То је сцена у лабараторији када услед једне "незгоде" активира машину која јој дозвољава да leap, односно премота врме уназад и да промени одређене ствари у датом моменту. Поред ње су важна још два лика а то су њени другови Chiaki и Kousuke, чији животи су са њењим испреплетени више него што она у почетку то увиђа. Како јој је тај дар спасио живот и вратио уназад време, она ће у почетку тај дар користити за сасвим баналне ствари, али сваки пут увиђајући шта њене одлуке које су другачије него прве додају нову светлост у њеном животу и свакодневним догађајима. Убрзо ће морати да доноси много важније одлуке него што је и сама помислила на старту.
Филм у суштини као и до сада многи манипулише парадоксом времена и као такав није само још један у низу неуспешних већ виђених издања које стоје у сивилу већ може се на њега указати као квалитетан репрзент тих филмова. Филм касније своју идеју иако базира на љубавној причи, не гуши у томе и не умањује своју вредност. Анимација ако изузмемо, једноставне, препознатљиве цртеже ликова који експресионистички приказују своја осећања, је веома лепа, поготово позадинска анимација која заједно са звуком вас уводи у свет данашњег Јапана и лепо приказује одређене сцене и пејзаже. Један веома пријатан филм који ће вам квалитетно попунити време и које ће како је један паметнији човек од мене рекао, научити да треба се помирити са временом, не борити се са њим већ ухватити га за руку и ићи са њим.

Оцена: 6,9/10