понедељак, 27. август 2007.

Monkey Business (1931)

Режисер: Norman Z. McLeod
Сценариста: S.J. Perelman, Will B. Johnstone
Жанр: Comedy
Глумци: Groucho Marx, Harpo Marx, Chico Marx, Zeppo Marx, Rockliffe Fellowes...

Овај филм је важан по томе што је први снимљен филм браће Маркс на филмском платну у њему се појављују Groucho, Harpo, Chico и за мене, чини ми се не потребни Zeppo Marx.
Почетак и прва половина филма је заправо на прекоокеанском броду где откривају браћу Маркс као слепе путнике. Када их открију почиње слепстик комедија са елементима комедије по којем су браћа Маркс позната. Затим и заплет филма када браћа Маркс буду унајмљена од стране криминалаца да једни буду телохранитељи (Harpo и Chico) једног мафијаша, док су Groucho и Zeppo задужени од ривалског боса да убије првог напоменутог мафијаша. Ова идеја није у потпуности употребљена али ипак се надовеује до краја филма.
Равномерна искоришћеност сво четри браће (можда се ово односи само на Zeppo-а) умањује убитачност урнебесне и апсурдне комедије на ублажавању са свакодневним филмвима комедије који су излази у то време. И опет, све што ради Zeppo ни најмање није смешно а и непотребно је у филму. На срећу има дијалога и сцена (при искрцавању из брода, на балу) које чине овај филм забавним и вредним гледања.
Groucho: Are you the floorwalker of this ship? I want to register a complaint.
Captain Corcoran: Why? What's the matter?
Groucho: Matter enough. You know who sneaked into my stateroom at three o'clock this morning?
Captain Corcoran: Who did that?
Groucho: Nobody, and that's my complaint.

Оцена: 5,5/10

Highlander: The Search for Vengeance (2007)

Режисер: Yoshiaki Kawajiri
Сценариста: David Abramowitz, Gregory Widen
Жанр: Animation / Action / Sci-Fi
Глумци: Dave Mitchell, Janyse Jaud, Alistair Abell, Hank Banks, Kathleen Barr...

Овај анимирани филм има све оне законитости које су познате за Горштаке и у Highlander филмовима или серијама. Дакле прича there can be only one о бесмртнима који једино могу бити убијени одсецањем главе и главни јунак Colin MacLeod. Све остало у овом филму има мале сличности са осталим филмовима или серијама о Горштаку али можда има са Braveheart (1995).
На почетку налазимо се у Њујорку у XXII веку који је као и остали градови на Земљи доживели разарање путем ратова, тероризма и еколошке кризе. Људи или живе у градовима које су као антички грчки градови полиси-државе или ван њих у разбојничким хордама. У једној таквом месту Colin MacLeod тражи некога али наилази на још једног горштака са којим излази на дуел и кога побеђује. Ту упознајемо и његовог духовног водича (који је дух) који безуспешно покушава да га саветује. Онда следи мала грешка у филму јер Colin одлази у разрушени Њујорк где добија паре за главу пораженог (како је то могао да зна?), а затим одбија "гостомпримство" улазећи у град и ослобађајући се војника који су му пожелили "топлу добродошлицу". Увивдевши како је лако се решио војника група побуњеника која се бори против тираније власника града покушава да га унајми за своје потребе преко лепе Dahlia. Убрзо схвата да његовом путу је заправо крај јер оног кога тражи јесте власник Њујорка и његове потраге за осветом. Преко многих flash back-ова сазнајемо да други бесмртник је тај владар или Marcus Octavius који је у заузимању Британије убио његову жену. Ту сазнајемо како је постао Горштак и како је у ствари Marcus иницијатор неколико великих царства, држава и република у нади да ће створити савршевину владавину и творевину кроз векове (Рим, Средњовековни Јапан, нацистичка Немачка итд.). Такође сазнајемо да у свим својим директним покушајима да га Colin убије је губио заслепљен осветом и имао сваки пут срећу да остане жив.
Прича ма колико боља од филмова, иако у суштини преузима доста класичних прича из истих осим жељом за осветом која личи на Braveheart, пати од краткоће трајања и покушаја да се сва радња и сви ти flash back-ови сместе у 85 минута, што је премало. Самим тим добијамо испрекидану радњу, понекад дијалоге који су превише очекивани па и глупи а што резултира наизглед баналну причу. А све је то могло да се избегне да је филм трајао два сата. Са друге стране ипак је ово нешто што је боље од досадних филмова о Горштаку, као и од анимације која је добра како у статичним кадровима тако и у акционим где тек се увиђа мајсторство аниматора. Стиче се утисак да нешто што је могло да испадне веома добро је уништено са шкртошћу у дужини трајања овога филма.

Оцена: 6,3/10

уторак, 21. август 2007.

Illuminata (1998)

Режисер: John Turturro
Сценариста: Brandon Cole, John Turturro
Жанр: Drama
Глумци: Katherine Borowitz, John Turturro, Christopher Walken, Georgina Cates, Ben Gazzara...

Тренутно једини филм код којег сам делимично гледао сличну тему о позоришту је био филм Tim RobbinsCradle Will Rock (1999). Illuminata (1998) са друге стране време дешавања има почетком XX века и John Turturro-в филм је драма са елементима комедије.
Филм прати покушаје Tuccio-а (John Turturrо) драмског писца да своју драму Illuminatu постави на извођење у позориште. Срце те драме, инспиратор, конструктор а и главна глумица и лик у њој је Rachel (Katherine Borowitz, Turturrо-ва супруга у стварном животу) а љубавница Тучија. Главни глумац у тој драми и Тучијев најбољи пријатељ Dominique (Rufus Sewell) који је некада био популарни глумац који тражи поновни пут ка слави. Такође у целој причи су уобичајна приче које се одвијају иза сцене, љубомора глумаца јдних према другим, пријатељство, љубавни односи. Постоје још важније личности у филму као што су Bevalaqua (Christopher Walken), позорошни критичар који је приликом прекида једне позориштне представе је гледао још непотпуну Illuminatu која му се није свидела (заправо човеку коме се ништа не свиђа а држи иначе спику "One never knows what's good. That's what critics are for - to inform us.") али зато јесте један од групе глумаца који изводи ту представу. Ту је такође и сјајна Celimene (Susan Sarandon), глумица која се бави само популарним представама и која не само да глуми у њима већ то ради и ван позоришта. Филм има широко обрађивање многих личности у филму и ван поменутих што је велики ризик, али чини ми се да је у овом филму то одређено на један добар и пре свега занимљив начин.
Заиста глума је овде на врхунском нивоу, дијалог у филму је одличан, радња са великим дозама хумора али пре свега занимљива, сценографија сходна позориштној причи. Филм неће проћи добро код најшире публике, али код оне који воле наведене глумце и њихову добру глуму, као и који воле позориште и позориштне драме овај филм чини заиста једну праву посластицу коју ћете желети да гледате више пута.

Оцена: 7,7/10

Everyone Says I Love You (1996)

Режисер: Woody Allen
Сценариста: Woody Allen
Жанр: Comedy / Musical / Romance
Глумци: Edward Norton, Drew Barrymore, Alan Alda, Goldie Hawn, Julia Roberts...

Увек у Woody Allen-овим филмова су биле заступљене три ствари духовитост, неуроза и музика. Allen као велики љубитељ џеза веома је водио рачуна о музици у његовим филмовима али овај филм умноге се по томе разликује од свих осталих, јер овде музика није пријатна позадина или атмосфера у филму већ је овде то гурнуто у први план и од овога филма је направљен мјузикл. Ипак ово није један од оних невероватно ступидних и скупих мјузикла попут Chicago (2002), Moulin Rouge! (2001) или Dreamgirls (2006) коју своју популарност само дугују у пренадуваности њихових издања, већ се овим мјузиклом подсећа на начин како се то раније радило где главни глумци заправо и певају своје нумере (што има понекад и лошу страну).
Радња је заправо о једној чудној породици коју чине супружни пар (Alan Alda и Goldie Hawn) три ћерке из тог брака (Drew Barrymore, Natalie Portman и Gaby Hoffmann), син (Lukas Haas), бивши супружник (Woody Allen) као и ћерка из тог брака а уједно и наратор приче (Natasha Lyonne). У њихове животе улазе многе пролазне или будуће љубави попут Edward Norton који је верен са Skylar (Barrymore), Julia Roberts као симпатија а касније љубавница Joe (Allen), Tim Roth бивши затвореник који ће се свидети Skylar итд. Прича није линеарна и прати неколико прича одједном спајајући музичке нумере и духовити сценарио Allen-а.
Прича везује љубав која може да се задеси у свим добима живота и на различите начине било да су праве или погрешне. Ликови су као по обичају веома јасно одређени са својом улогом у филму, духовитост је стандардна за његове филмове и говоре о љубави, везама , сексу али и приличном прозивању и републиканаца у филму, као и појединим сценама које заиста су фантастичне, сахрана, Венеција, Њујорк (са својим годишњим добима), претпоследња сцена плеса итд. Глумци су одлично обавили посао, осим у делу где је било певање, потез веома вредан хвале и ризика али са дозама неуспеха у лошем певању Roberts, Allen, Roth и Norton-а. Занимљива је и сцена где се на неки начин даје признање Groucho Marx-у где су сви глумци костимирани као он као и део где Ален "скида" његову препознатљиву мимику. Музика обилује гомилу џез стандарда који су се певали током 30 и 40-их попут "Just You, Just Me", "My Baby Just Cares for Me", "Makin' Whoopee", "I'm Thru With Love" итд. Они који не воле Аленове филмове ће ако изузмемо његов класични хумор, бити пријатно изненађени док другима ово ће бити пријатан додатак који додатно даје квалитет његовом хумору и добити и вредновати га много више од оцене коју дајем овом филму (а коју и мени се чини се заслужује).
Steffi
: You always pick the wrong women.
Joe: Hey, I picked you.
Steffi: Yeah, I know, we got divorced.
Joe: 'Cause you were impossible to live with.
Steffi: "I was impossible to live with," I love this. You couldn't figure out whether you wanted to be a psychoanalyst or a writer!
Joe: So I compromised, I became a writer and a patient.

Оцена: 7,2/10

понедељак, 20. август 2007.

Pink Flamingos (1972)

Режисер: John Waters
Сценариста: John Waters
Жанр: Comedy / Crime / Horro
Глумци: Divine, David Lochary, Mary Vivian Pearce, Mink Stole, Danny Mills...

Тестиси, садисти, перверзњаци, транвестити, дегенерици, white Trash, девијантни секс, менатално заостале особе, право убијање животиње на филму, једење фекалија, онанисање су само мали део сличних "перверзних" ствари које се дешавају и показују у овом филму.
Divine АКА Babs Johnson је дебела гротескна женска појава која носи титулу "најпрљавије особе на свету". Томе јој помаже њеха породица, исто ако не још дебља заостала мајка која има опсесију према јајима и мушкарцу који их доноси The Egg Man, сину Crackers који помаже мајци у свим њеним прљавим задацима а који је сексуални перверњак и девојке која путује са њима а која воли да посматра сексуалне перверзије Crackers-а. Ипак да ту титулу не заслужује мисли брачни пар Marble који су завистни на Divine. И они се труде колико могу и по њима више од Divine тако што отимају младе девојке, које оплоди њихов слуга у подруму где их држе, а на крају добијају бебе које продају лезбејским паровима. Дуел постаје отворен са разним гадостима где на крају побеђује "Божанствена" која своју победу прослави суђењем овом пару и стрељању пред таблоидима.
Дефиниција треш филма да би се овај филм окарактерисао као "довољно лош да би био добар" је сумњива јер режисеру је очигледно једина намера да вежба лош укус. Ипак овај филм је добио невероватну популарност, али у настојању са свим сценама као попут аналног певања, онанисања, ружних људи више досађује него што шокира и згрожава. У бити идеја о сукобума најперверзних особа на свету можда овај филм има поенту али се губи у претераном покушају приказивању тога. Можда једино што је заиста позитивно у филму јесте soudntrack који не само далежи сценама у којима с епушта већ је и сам по себи добар. Ово у бити гротескно издање је за мали број укупне популације који би могли да гледају овај филм и свакако није за људе којима и лажна крв или данашњи смешни хорори сметају.

Оцена: 3,6/10

The French Connection (1971)

Режисер: William Friedkin
Сценариста: Ernest Tidyman
Жанр: Action / Thriller / Crime / Drama
Глумци: Gene Hackman, Fernando Rey, Roy Scheider, Tony Lo Bianco, Marcel Bozzuffi...

Овај филм 1971. године је узео чак пет Оскара и то испред носа Stanley Kubrick-у за његов филм Clockwork Orange, A (1971), за најбољи филм и за најбољег режисера који је добио режисер овога дела William Friedkin, можда и незаслужено, ако се погледа сјајно Кјубриково дело.
Тема филма посматра два њујоршка детектива за наркотике Gene Hackman и Roy Scheider, покушавају да пресретну велику количину хероина која долази из Француске. Игром случаја једне ноћи, они прате пар сумњивих особа из бара за које знају да имају криминалну историју у нади да ће добити неке важне информације. И успели су да сазнају договор између мафије и три француска дилера (који користе познату француску особу за камуфлажу). Што више о томе Попај (Hackman) и Русо (Scheider) њушкају, случај постаје све већи, али мафија и французи сазнају за истрагу и покушавају да замуте траг полицији. У дургом делу филма се на реалистичан начин приказује полицијско праћење као и сјајна аутомобилска сцена јурњаве за возом која важи за једну од најбољих заједно са сценом из филма Bullitt (1968). Филм се окончава откривањем на који начин се хероин кријумчари из Француске, затим заседом полиције у којем погине опет због Попаја још један детектив а главни кријумчар из Француске побегне.
Овај филм је својим неколико сцена, са колима, праћењем, растурањем "врућих кола и др. као и са глумом Hackman-а и ликовима написаних у филму направили су основу и ниво (за многе недостижан) за многе полицијске серије и филмове. Мали прболем у филму представља можда карактер негативаца, њихова недовољна развијеност као и наивност њихова приликом прављења заседе, мада ово задње и не може се узети толико за зло. Филм је још један у низу култних филмова седамдесетих који баш на такав начин миришу са својом атмосфером реалистичности, за љубитеље real-time cop movies филм за незаобилажење.

Оцена: 7,1/10

четвртак, 16. август 2007.

Optimisti (2006)

Режисер: Goran Paskaljevic
Сценариста: Goran Paskaljevic, Vladimir Paskaljevic
Жанр: Drama
Глумци: Lazar Ristovski, Nebojsa Glogovac, Tihomir Arsic, Mira Banjac, Slavko Stimac...

Још један, тачније трећи (претходна два Bure baruta и San zimske noci), по реду филм Горана Паскаљевића који говори преко симбола или овде теме оптимизма говори о Србији у времену снимања филма. Ипак ако боље погледамо све његове снимљене филмове већина имају неку врсту критичког односа према одређеном временском периоду на овим територијама, попут Varljivo leto '68, Vreme cuda, Someone Else's America сваки на свој начин.
Овај филм је састављен из 5 независтних прича, али који у себи имају две ствари заједничке, Лазара Ристовског који се појављује у свих пет прича (углавном у главној улози осим у трећој причи) и оптимизму који се базира на Волтеровој пословици да "оптимизам тврди да је све добро иако је у ствари све лоше". Прва прича се дешава после поплава у Банату и професору који својом хипнозом и оптимизмом покушава да развесели народ који се сакупио у прихватилишту, за којег се испострави да је лудак који је побегао из луднице. Друга прича је о успешном српском "домаћину" успешним држаоцем кланица и његовим проблематичним сином јединцем који се превише угледао на оца и занима клањем. Трећа прича је о коцкару који је потрошио паре за сахрану свог оца на слот машине. Следећа прича је о поквареном бизнисмену који силује ћерку свога радника а затим тера исту породицу да се њему извини. И последња прича је о лажним исцељитљима који дају наду пацијентима (особама) са неизлечивим болестима.
Дакле свих пет прича показују оптимизам који се често базира на "стакленим" ногама или који је лажан а који покушава да се покрије црним хумором или на гротескни начин. У томе лежи цео неуспех филма јер поједине приче не могу навести човека да се чак и кисело насмеје јер једноставно саме емоције које изражавају се у филму су углавном гађење, а поготово се то односи на задње две приче. Једино у томе успева друга прича али и у њој веома ишчашено се показује поента. Такође глума Ристовског је вероватно је већини убедљива али једноставно не могу се отрести утиска да све јаче емоције на исти начин глуми. Идеја филма је одлична али једноставно њено сажимање заједно у свих 5 прича не иде, поготово са покушајима црног хумора јер филм једноставно са својим темама више гледаоцу даје негативне утиске беса и гадљивости, попут блата у устима из задње сцене.

Оцена: 5,8/10

среда, 15. август 2007.

2:37 (2006)

Режисер: Murali K. Thalluri
Сценариста: Murali K. Thalluri
Жанр: Drama
Глумци: Teresa Palmer, Joel Mackenzie, Frank Sweet, Clementine Mellor, Marni Spillane...

Оцена је многих да овај филм веома личи на Elephant (2003), да ли је и у коликој мери то тачно не знам. Ипак, чињеница је да оба филма имају као тему адолесцентско доба и тешкоће које преживљавају адолесценти.
Дакле прича је 5+1 особе које на почетку причају о обичајним проблемима везаних за овај узраст а чије је заједничка веза средња школа. Физички недостаци, родитељи, сексуалне оријентације и фрустрације, самоћа итд. На пола филма упитате се да ли је заиста потребно да гледате још један овакава "едукативан" филм ако сте прешли то доба или ако нисте родитељ чије је дете у адолесцентском периоду. наравно да је мени у глави био једноставно негативан одговор, али начин на који је сниман овај филм ме је терао да га ипак одгледам до краја.
Филм на почетку првом сценом показује да ће редослед догађања имати фатални крај, што чини занимљивим да покушате да утврдите који од тих лица који препричавају свој живот би могао да буде. Од свих тих особа наилазите на тешке ситуације и до самог spin off-a, нисте сигурни ко би то могао бити. Ову драму по жанру на неки начин то чини и трилером јер покушавате сами да утврдите ко ће на крају настрадати.
Ипак расплет приче поставља ствари много дручгачије што јесу и завршава се са прилично сировом сценом самоубиства. То је једна од предности овога филма, као и начин како су укомпоновали целу причу са преспајањем прича свих 6 особа, као и занатски део како су то са камером дочарали. Све ово чини веома добар филм, заборавих да напоменем са одличном глумом, па иако ово није тема коју би (сада) требао и желео да је гледам, он ће свакако неком бити веома користан.

Оцена: 6,5/10

4: Rise of the Silver Surfer (2007)

Режисер: Tim Story
Сценариста: Don Payne, Mark Frost
Жанр: Action / Adventure / Fantasy / Sci-Fi
Глумци: Ioan Gruffudd, Jessica Alba, Chris Evans, Michael Chiklis, Julian McMahon...

Сребрни Сурфер, код нас Летач, је још један од ликова које измислио познати цртач стрипова Stan Lee који је иѕнеђу осталог и направио Фантастичну Четворку. Филм има сличност са стрипом Ф4 #48 где се први пут појављује Сребрни Летач. Али она се само заснва само на сличности приче о Сребрном Летачу док остало из разумљивих разлога одступа. Norrin Radd или Сребрни Летач је лик који долази са планете слична нашој у којем је успео да спречи Галактуса да не уништи његов свет а да узврат му служи као herald (гласик) који ће му налазити планете којима ће се Галактус хранити и уништавати.
Прича је дакле веома једноставна у припреми венчања између Sue Storm и Reed Richards долази до разних поремећаја на Земљи и стварања огромних кратера које прави за сада непознати објекат. Након првог неуспелог хватања Сребрног Летача, војска аганжује Von Doom-а непријатеља Ф4 да са њима покуша да ухвате тада негативца . Наравно Von Doom није ту због свеопштих разлога већ да би отео даску на којој лети Летач јер она је извор велике енергије која би њега скоро учинила непобедивим и са којим би могао да влада светом. Оно што они не знају да Галактус полако долази да исиса енергију из Земље....
Питао сам се током филма за кога је уопште рађен филм? За фанове стрипа? Осим самог задовољења екранизације не видим како било шта друго може да их задовољи. Првих пола сата више мање-више све се дешава око венчања, што заиста изгеда невероватно глупо. Сребрни Летач тек на пола филма први пут има значајније појављивање у филму. До расплета филма све је обликовано са гомилу патетике, лоших фора, лошим преплаћеним глумцима, понекада солидним сф акционим сценама. А онда расплет и самоубиство Сребрног Летача да би спасио Земљу. У стрипу он јесте издао Галактуса што је резултирало његовим егзодусом и кажњавањем од стране Галктуса, доку филму је то урађено поприлично незграпно, лоше и превише патетично. Не могу да и даље верујем да би фанови пре свега Сребрног Летача икада прохватили овај филм, то не могу ни сам јер једноставно филм је превише лош да га чак ни симпатије према Сребрном Летачу не ваде.

Оцена: 2,5/10

понедељак, 13. август 2007.

Cop Land (1997)

Режисер: James Mangold
Сценариста: James Mangold
Жанр: Action / Crime / Drama / Thriller
Глумци: Sylvester Stallone, Harvey Keitel, Ray Liotta, Robert De Niro, Robert Patrick...

Овај филм како у мом окружењу тако и међу критичарима је веома испљуван а ралози се састоје у аргументима да је досадан (неоправдано) и слабо снимљен (овде има истине). Ипак кртике на основу ова два закључка су довеле и да мени овај филм и пре самог гледања (иако сам имао прилику да га одгледам једно 10 пута), створи својеврсни анимозитет.
Када грешком полицајац 'Superboy' Babitch (Michael Rapaport) убије двоје црнаца на мосту, Ray Donlan (Harvey Keitel), такође полицајац након неуспешног подметања оружија, намести да изгледа да је Бабић извршио самоубиство. Свим полицајцима око којих се врти ова прича је једнако да живе у малом градићу до Њу Јорка. Тај град је настао како се испоставило сарадњом Реја и осалих "прљавих" пајкана са мафијом која је продала то земљиште за багателу а заузврат да би имала своје људе у полицији. У том граду за шерифа је и постављен главни јунак овога филма Freddy Heflin (Sylvester Stallone) од стране прљавих полицајаца покушавајући да искористе његове недостатке и зависност од њих, који касније увиђа и покушава да исправи сву "турлост" тог градића.
Ликове који су добили глумци у овом филму су заиста сјајно подељене. Stallone је добио улогу атипичну за њега али која му савршено пристаје, полуглуви, успорени и не баш бистри шериф, Keitel опет у улози прљавог полицајца и водећег међу њима (ово је за њега мачији кашаљ), Liotta полицајац који се навукао на дрогу и који у филму пада најниже и касније доживљава освешћење, De Niro који нема очекивано значајну улогу али који је одрадио свој део посла у улози детектива Унутрашње контроле, Robert Patrick ружни, прљави и зли полицајац десна рука Keitel-а итд.
Ликови су толико сјајно приказани да би сваком од њих могао да се направи посебан филм. Затим унутрашњи сукоб који има шериф Хефлин према оданости према Реју и праве једине ствари које треба да уради. Такође је одлично приказано како град који је настао на неморалу сам тежи да се уруши унутар себе баш због исте ствари. Негативне стране филма су заиста мало зачуђујуће лоша продукција (поготово када се види ко све глуми), као и задња акциона сцена која је баш лоше одрађена. Ипак ако хоћете да видите један веома солидан крими филм са можда најбољом улогом коју је Stallone имао у својој каријери овај је прави филм за вас.

Оцена: 6,8/10

субота, 11. август 2007.

Cool Hand Luke (1967)

Режисер: Stuart Rosenberg
Сценариста: Donn Pearce, Frank Pierson
Жанр: Drama
Глумци: Paul Newman, George Kennedy, Clifton James, Dennis Hopper...

Yeah, well, sometimes nothin' can be a real cool hand. На основу ове реченице коју је изрекао када је блефирао у покеру као и када није хтео да одустане у бокс мечу против много већег противника а касније његовог пријатеља у затвору Paul Newman је добио назив Cool Hand Luke.
Ратни ветеран из WWII када се напио једне ноћи узео је резач цеви и уништио неколико паркинг сатова. За ово је послат на двогодишњу робију (да није мало превише?), у не толико high чуваном затвору. Заправо затвор има само око 30-ак људи, једног управника и једно 7-8 чувара. На почетку се чини да је Luke узоран затвореник поштује све те силне прописе(иако се види да их често прима са иронијом). Први тест његовог заточеништва је ескалација са Dragline (George Kennedy) који иако је много крупнији од њега прихвата да се боксује са њим и иако сваки пут буде наокутиран не жели да се преда и стално се диже на ноге. Убрзо га сви затвреници почињу ценити због своје нарави и воље. Главна обавеза у затвору су физички радови које 6 дана у недељи обављају затвореници на путу (чишћење корова, или асфалтрирање) у којима се најбоње виде реакције главног јунака. Преломни моменат у филму је смрт Лукове мајке, која наводно даје разлог управнику да га пошаљу самицу на три дана у страху да ће да побегне. Пошто је изашао из самице одлучује да побегне. И ту заправо је права поента филма. Супрострављање ауторитетима и неправедним и непотребним прописима.
Ово је један од најбољих ликова који показују бунтовништво, иронију према ауторитетима а то је на сјајан начин одглумео Paul Newman (његови осмеси, сцена када свира бенџо када му је мајка умрла а он пева), задивљујуће човек није добио Оскара али је добио George Kennedy за најбољу споредну улогу. Није ово типичан затворски филм, има елементе комедије, па онда сцена која је покренула целу фаму са девојкама која перу кола :), ипак у бити он у себи има дубље значење које може да се гледа и у периоду када је сниман филм и дешавањима у САД (а и појавом Dennis Hopper-а у филму). Анти-херој кога најбоње описује задња реченица у филму: He was smiling... That's right. You know, that, that Luke smile of his. He had it on his face right to the very end. Hell, if they didn't know it 'fore, they could tell right then that they weren't a-gonna beat him. That old Luke smile. Oh, Luke. He was some boy. Cool Hand Luke. Hell, he's a natural-born world-shaker. Једноставно филм који је заиста греота пропустити, који опчињава глумом главног глумца, са пар реченица које су постале веома популарне у свакодневном животу (нпр. "What we've got here is... failure to communicate") и филм чијег јунака не можете не прихватити са великим симпатијама.

Оцена: 7,5/10

петак, 10. август 2007.

Broken Flowers (2005)

Режисер: Jim Jarmusch
Сценариста: Jim Jarmusch
Жанр: Comedy / Drama
Глумци: Bill Murray, Julie Delpy, Sharon Stone, Jeffrey Wright, Brea Frazier...

Овај филм је Jim Jarmusch у своjoj есенцијалној, чистој материји. Филм је такође писан од стране Jarmusch-а искључиво за Bill Murray-а . Треба такође напоменути да је овај филм сасвим заслужено освојио главну награду у Кану 2005. године.
Средњовечни мушкарац је управо напуштен од своје последње девојке када прими анонимно писмо у којем му се обраћа женско лице са којим је био у вези пре 20 година и која наводи да је родила његовог сина који је пошао на пут да га нађе. Don Johnston (Bill Murray) је на прочитано писмо реаговао тако шо је отишао код свог енергичног (Jeffrey Wright) комшије којег више заинтересује та мистерија него самог Дона. Он на некакво натезање наговори Дона да пође на пут на којем ће разретшити ту мистерију тако што ће посетити 5 жена за које се он сећа да је у то време био у вези.
Дон је лик који својом инертношћу подсећа на Камијевог јунака из Странца, или пак на Еда из филма The Man Who Wasn't There, незаинтересован, у некој летаргији али који целом том свом животу види свој оптимум живљења. Ипак да није скроз тако, јесте ипак то кретање на пут, које личи да је сваки пут покренуто од Винстона (Wright). Његове посете женама могу се гледати, као и сам филм из толико праваца, рецимо кроз призму најтоплијих односа до најхладнијих (гроба где је сахрањена пета девојка са којом се виђао пре 20 година). У сваком од ових посета осетите неку врсту посебног осећања, код прве жене можда је чак и најтоплије примљен, без обзира на ћерку Лолиту која се понаша сходно свом имену, али у том првом сусрету једноставно однос између Дона и ње личи на однос љубавника. У другој посети се осећа меланхолија али и напетост која виси у ваздуху која се раширила погрешним питањем. У трећој посети осећа се иронија Дона према жени и према послу којим се бави. Код четврте нека врста презира. Током целога пута Дон носи букет цвећа у боји писма којег је добио, ружичастог, можда покушавајући да види реакцију тих жена ако је нека од њих послала то писмо. Свака на неки начин имају везе са том бојом дали је то одећа, бизнис карта, па чак и сама куцаћа машина. Али на крају се Дон враћа без резултата кући где је уочио младића који је можда баш њега кренуо да тражи. Ту се заправо открије да му није на крају стало можда да ли има уопште дете већ да би желео да је то тако. Са тим сазнањем вас једино оставља филм док остала остају отворена питања за публику.
Мареј је одглумио фантастично, тј. како је неко рекао он скоро ништа не ради у филму, не одаје ни осећаје осим повремених колутања очију али начин на који ништа не ради је невероватан. Показује прави карактер тога лика и са правом је Jarmusch мислио да само он може то да одглуми. Такође Џим је овде препознатљив и када не бисте видели почетак које аутор филма, ако сте гледали неки његов филм одмах би сте га препознали. Сваки кадар у филму је до детаља одрађен до самог савршенства, што је итекако важно за овај филм, музика својеврсно њему је опет одлична, карактери у филму јасно изражени.
Филм отвара многа питања везане за лик Дона, мистерију писма да ли је право или не, да ли је нека од жена које је посетио можда баш написала то писмо, у суштини за скоро све у овом филму нисте сигурни шта је суштина и дали ваш закључак који створите је тачан. Ако само на (не)решавањем главне мистерије будете гледали у овом филму и ишчекивању да се то деси можда вам се филм неће свидети и завршићете гледање са дозом исфрустрираности, али ако вам то не буде био једини аксиом добићете филм чија је свака секунда вредна гледања и пажње.

Оцена: 8,4/10

четвртак, 9. август 2007.

Ocean's Thirteen (2007)

Режисер: Steven Soderbergh
Сценариста: Brian Koppelman, David Levien
Жанр: Comedy / Crime / Thriller
Глумци: George Clooney, Brad Pitt, Matt Damon, Al Pacino, Ellen Barkin...

Не желим да размишљам колико је овај филм само коштао због самог плаћања глумаца, 4 high-rated (и пре свега по хонорару) глумаца је прилично за један филм. Soderbergh је овим филмом показао да не мора трећи наставак неког серијала да буде лошији од претходника. Што му и није било тешко јер је други део био неки покушај, баш то неки покушај (када се само сетим Julia Roberts и Bruce Willis и њихових заједничких сцена). Како тамо радња филма није имала никаквог смисла као и цео расплет и догађаји овде је то одрађено веома солидно са много занимљивом темом око преваре казина.
Када један од Ocean's екипе Reuben Tishkoff (Elliott Gould) сагради заједно хотел са Willy Banks (Al Pacino), схвати да је Вили један преварант и одузме му део власништва хотела он добије инфракт и као последицу даје окупљање Ocean's Thirteen и наплату дугова. И то какву. Вили је наиме велики егоиста који јури једно од најпрестижнијих награда у угоститељству, тј. да његов хотел буде један од најбољих да би добио награду 5 дијаманата. Затим следи од Ocean's планирање преваре која ће резултирати и позивањем у помоћ Terry Benedict (Andy Garcia). Цела превара треба да удари тачно на велико отварање на најгори могући начин да кућа губи намештањем свих казино игара.
Морате филм упоредити са својим претходником и као такаа је занимљив, забаван, са малим додатком у виду великог Al Pacino који истина није доминирао својом улогом као што смо навикли. Глумци и њихова глума је наравно слична као и са ранијим делом, филм је знатно лепши за гледање од прошлог и оно што је најважније сама превара је лакша за праћење и занимљивија.
Ако изузмемо компарацију, онда је филм добар за слободно време, да се опустите али свакако није нешто што би вам требало ући у топ 100 филмова које сте гледали у животу.

Оцена: 6,2/10

среда, 8. август 2007.

Blade Runner (1982)

Режисер: Ridley Scott
Сценариста: Philip K. Dick, Hampton Fancher, David Webb Peoples...
Жанр: Drama / Sci-Fi
Глумци: Harrison Ford, Rutger Hauer, Sean Young, Edward James Olmos, M. Emmet Walsh...

У раном XXI. веку, фабрика Tyrell унапредила је развој робота да нивоа NEXUS, бића заправо сасвим сличним човеку, названог Репликант. Репликанти Nexus 6 били су снажнији и покретнији, интелегенције барем једнаке оној генетских инжењера који су их створили. Репликанти су служили у спољноме свету као ропска радна снага, при опасним подухватима и колонизацији других планета. Након крваве побуне борбене јединице на Nexusu 6, на једној спољној колонији, репликанти су на земљи стављени ван закона - под претњом смртне казне. Посебним полицијски одредима - јединицама Истребљивача (Blade Runner) - наређено је да пуцају и убију репликанта преступника чим га угледају. То се није звало самкнуће. Звало се умировњење. И како да овакав филм и поред свог шушкања од стране других како је добар овај филм може да погреши? Па и не може. Deckard (Harrison Ford) је blade runner који у филму јури четири репликанта који су се вратили на Земљу да би нашли свога творца како би продужили свој кратак век трајања. Радња филма је око 2020. године и некако се чини сва сива, са свим оним Лос Анђеоским смогом и можда за беле амере такође црна будућност јер су их барем по овом филму преплавили кинези. Филм као сф разматра и неке дубља питања попут вредности живота, бесмртности (?), па можда и окрутности и играња Бога. То је присутно данас рецимо у филмовима али другим инстанцама у вези клонирања.
Визуелно и данас филм изгледа задивљујуће чак и после 25 година, једноставно као да видите такава свет пре очима, радња у тону старих noir филмова и syber punk-a тако популарног у осамдесетим. Сценарио одличан урађен по роману, идеја о репликантима савршена до те мере да су сетили како да буду још савршенији убацујући им меморију преживљеног живота. Чак и Ford са својом типичном глумом је добар остали такође а поготово Rutger Hauer. Можда је проблем филма понекад у наивности како су се поједине ствари догодиле у помало исиљеном и неубедљивом односу Deckard-а са Rachael, али да се на то прећутати. Музика пун погодак са Vangelis-ом.
Свакако један од најбољих, најединственијих па и најлепших сф филмова на свету....

Оцена: 8,2/10

уторак, 7. август 2007.

Gwoemul (2006)

Режисер: Joon-ho Bong
Сценариста: Chul-hyun Baek, Joon-ho Bong, Won-jun Ha
Жанр: Comedy / Fantasy / Horror / Sci-Fi / Thriller
Глумци: Kang-ho Song, Hie-bong Byeon, Hae-il Park, Ah-sung Ko, Du-na Bae...

Заиста је задивљујуће како и зашто је овај филм толико популаран. Да ли је то због бројних фанова хорор филмова о чудовиштима, да ли због истинитости радње у првом кадру филма који је узроковала постанак овога филма, не знам. Али ипак је чињеница да је овај филм достигао култни статус у Кореји а да није тако лоше прошао ни у Америци.
The Host какогласи његов интернационални назив, је ништа другачији филм од сличних из његовог жанра. Све почиње тако што у бази америчке војске стациониране у центру Сеула, један од доктора (генерала?) наредио да се пусти формаделхид у канализацију која води у реку Хан. Како је то веома токсичан материјал од њега се ствара мутирано биће коме ће се осладити људско месо. Ипак главни јунаци фима је породица Park која када први пут нападне створење на обали реке Хан остају без најмлађе чланице породице Hyun-seo. После напада долази војска и полиција и све које су преживели напада ставља под карантин јер наводно сви који су били присутни при нападу чудовишта су заражени смртоносним вирусом. Тај вирус као дезинформацију је пустила војска САД у циљу да заташка своје брљотине. Ипак породица Парк сазнаје да је Hyun-seo жива и покушавају да је спасу упркос многим препрекама потпут бежања из карантина, војске... Крај филма није хепи енд, али на неки начин компезује га својим расплетом.
Специјални ефекти су солидни, ништа више од тога, чудовиште не изгледа нешто нарочито добро урађено, што не може се рећи за његово кретање. Глумци па и радња која се надограђује на ликове филма - катастрофа. Спојени су овде хорор (бу! веорватно сам вас ја више сада уплашио), драме (која је прилично чудна и некако неискрена јер) и комедије (која више личи на пародију). Филм односно лица подсећају на ликове из филова Jackie Chan-а из периода осамдесетих. Прилично мршаво издање на које можете гледати са мало симпатије, можда сам га скроз погрешно схватио? warm beer and cold women, I just don't fit in...

Оцена: 2,7/10

понедељак, 6. август 2007.

Sonatine (1993)

Режисер: Takeshi Kitano
Сценариста: Takeshi Kitano
Жанр: Action / Crime / Drama / Thriller
Глумци: Takeshi Kitano, Aya Kokumai, Tetsu Watanabe, Masanobu Katsumura, Susumu Terajima...

Јакузе - јапанска мафија позната под именом Ја-Сан, добила је име по популарној игри картама ханафуда, односно најлошијој комбинацији коју играч може да извуче: 8 (ја), 9 (ку) и 3 (ја) што у буквалном преводу значи безначајно, па их зову и 893. Најбројнија је криминална организација на свету. Препознају се по кратко подшишаној коси, тетоважама по готово целом телу и по недостатку малог прста на руци (то ритуално одсецање се зове јубитсуме).
Takeshi Kitano је један од најпопуларнијих филмских ствараоца у Јапану. Као и у овом филму он не само да глуми у њима већ и пише сценарија и режира све своје филмове. У овом филму је поново "држи" читав филм.
Sonatine (1993) је наизглед још један филм о мафијашким обрачунима, овде наравно у улози јакуза. И радња филма је уобичајна у таквим причама. Murakawa (Kitano) је шеф једног дела у Токију који је веома профитибилан. Ипак и изнад себе он има шефа који га шаље у мисију ван Токија да разреши сукоб између два сукобљена клана јакуза. Сам Мурокава посумња да ту нису чиста посла, али се ипак одлучује да обави свој задатак са још неколико својих људи. Тамо, наравно схвата како је то намештаљка, његови људи падају један за другим у сукобима и он одлучи да се повуче са остатком људи у једно тајно скровиште поред мора. Ту престаје уобичајни ток филма. Филм нагло успорава по динамици, и показује личности тих људи. Углавном осим двоје шефова то су незрели људи, мада ни сами шефови нису нешто бољи. На крају после следа догађаја и коначне потврде ко стоји иза свега овога као и још других side stories, исто толико битних за сагледавање целе приче. Тај део је скроз другачији од свих филмова са овом тематиком, и тај део фино разликује и даје квалитет овоме филму.
Све то као и глума Takeshi Kitano-а па и сам поглед на живот главног глумца су главни квалитет овога филма. Акциони делови су не изненађујући али нагли и стварају утисак брзе динамике у том делу филма. Овај филм је још један са којим требате да будете стрпљиви и који показује да одржавање радње акционих филмова не мора да буде у безброј непотребних акционих сцена већ могу бити урађене и на овај начин.

Оцена: 6,9/10

недеља, 5. август 2007.

The Simpsons Movie (2007)

Режисер: David Silverman
Сценариста: James L. Brooks, Matt Groening, Al Jean...
Жанр: Animation / Comedy
Глумци: Dan Castellaneta, Julie Kavner, Nancy Cartwright, Yeardley Smith, Harry Shearer...

За себе не могу рећи да сам фан ове серије, нисам је халапљиво скидао са интернета нити сам се занимао за сваку новост која би долазила за ову серију, ипак када год бих био у прилици да је гледам на ТВ-у гледао сам је. Спада у свакако једна од највећих комедија што се тиче серија (можда и највећа?) и као такву сам је увек радо гледао. Дакле, могу рећи да сам филм одгледао са прилично објективне (субјективно-објективне :) ) тачке јер нисам је чекао нити еуфорично нити сам нешто хејтерски гледао на излазак овога филма.
Радња је прилично слична попут у серијама само што је зарад 80 и нешто минута развучена. Дакле Хомер је урадио велику глупост са својом сада већ веома популарном Spider-pig и бацио сав "токсични" материјал у Спрингфилд језеро због којег је Спрингфилд морао да буде под "стакленим звоном". Све је то узроковало бесом осталих грађана од којих цела породица Симпсон успева да побегне и извуче се и оде у Аљаску. Касније сазнајући да влада тачније Russ Cargill покушава да уништи Спрингфилд правећи од њега нови Велики кањон, цела породица се враћа покушавајући да спрече то са Хомером који тек после откорвења спознаје истину и на крају решава ствар.
Прича није оно што даје овом филму неко нарочито значење, па чак ни остали ликови у Симпоновима, већ то је само Хомер. Може се рећи без обзира на све да је овaj филм Хомер show. Порблем је што се у целом филму некако поједини гегови, који их је истина пуно (превише?), стече утисак од људи који су гледали па барем око педесетак и више серија, да се неке радње и неке форе понављају додуше не на исти начин. Као рецимо, умало прихватње Барта као члана Флендерса, слична ствар је било и са Меги чини ми се у првом серијалу. Фино је дата компјутерска графика у позадини тек да учини мало атрактивнјем овај филм не претеравајући и са те стране нема пуно примедби.
Ипак на крају, филм који с обзиром на серију и није морао бити снимљен, није донео ништа ново, али филм који сигурно ће бити једна од најбољих комедија ове године и филм који ће вас орасположити. Довољно.

Оцена: 6,7/10

петак, 3. август 2007.

28 Days Later... (2002)

Режисер: Danny Boyle
Сценариста: Alex Garland
Жанр: Horror / Sci-Fi / Thriller
Глумци: Cillian Murphy, Naomie Harris, Noah Huntley, Brendan Gleeson, Megan Burns...

All blame is to the monkeys..... Можда и исфорсирана прича, али је сасвим логична јер имамо најсличније биолшке одлике са њима. Осим те чињенице важно је још напоменути да филм, тј. изгледа један стрип доста личи на овај филм. У питању је стрип Тhe Walking Dead који заиста одређеним деловима превише је сличан овоме филму. Додуше тамо су добри стари зомбији у питању додуше у веома великом критичном броју, док овде ако их назовемо зомбијима су веома брзи и веома бесни и можда мало паметнији. И тамо се баве као у овом филму психолошким последицима утицаја такве катастрофе глобалне и личне, а такође тамо као и увом филму главни лик је просто заборављен у болници када се пробуди из коме.
Дакле када се пробуди Jim (Cillian Murphy) не налази на никог у болници и улицама Лондона осим што се да приметити одређена врста хаоса која се ту десила. Наравно на почетку филма већ имате објашњење да је то вирус који изазива беснило односно жељу за убијањем и да то свакако има последицу празних улица. Убрзо се наш јунак среће са зараженим особама и уз помоћ двоје људи успева да побегне и да схвати шта се све десило. Изненађујуће одмах један од спасиоца умире и то га убија његова партнерка Selena (Naomie Harris), на начин који слузи сврси у филму, која касније иде са главним ликом до краја филма. Уз пут срећу и оца и ћерку који им предложе да иду до места где наводно је једино још упориште војске. До тог места има догађаја, шта бих ја радио да могу било шта на свету и јурњаве са зомбијима. И онда долази део са војском који прилично ипак овај занимљив филм је скоро упропастио. Није да није логичан али је то некако урађено аљкаво, непотребно и глупо. Самим тим и разрешење тих сцена и сам крај није ништа бољи.
Danny Boyle који је режирао овај филм је лепо одардаио сцене осим опет тог наведеног задњег дела филма где је као и прича и камера превише конфузна и брза, остале сцене су тотално сооl попут зомбија, праних улица итд. глумци Murphy ми се чини да је добро одрадио свој посао док остали просечно.
Заиста штета, задњом трећином филма овај филм се срозао на нешто мало боље од просека и видећу надам се да ли ће наставак бити бољи од њега.

Оцена: 6,4/10

четвртак, 2. август 2007.

Paura nella città dei morti viventi (1980)

Режисер: Lucio Fulci
Сценариста: Lucio Fulci, Dardano Sacchetti
Жанр: Horror
Глумци: Christopher George, Catriona MacColl, Carlo De Mejo, Antonella Interlenghi, Giovanni Lombardo Radice...

Да би мерили филм овакве врсте морамо схватити шта је то trash movie. Постоји много несугласица око склапање некакве дефиниције овога али мање-више сви се слажу да trash movie значе две (можда и опречне) изјаве, је онај филм који је толико лош да је добар и онај филм који је упркос лошим финансијским и сваким другим условима уз напоре, воље и упорности аутора снимљен. Осим ових недоумица везано је питање вредности оваквих филмова у што не бих давао своју изјаву осим што мислим да је ствар можда сензибилитета неке особе да прихвати овакву врсту филмова. У сваком случају Paura nella città dei morti viventi или Град Живих Мртваца је свакако класичан представник италијанског хорор trash movie .
Наводно делови овога филма су рађени по причи Lovecraft-а чију је базу дорадио и режирао један од најпознатијих италијанских режисера оваквих филмова Lucio Fulci. Радња је следећа, у малом градићу који је настао на месту познатог града Салем, један свештиник се одлучује на самоубиство и тим својим чином постаје нека врста зомбија-духа и отвара врата пакла у том граду у којем се у наредних 48 сати дешавају разна крвава убиства. Све то је путем једне сеансе видела млада жена која је одмах при том умрла. Целу причу о томе испитује знатижељни новинар који чак одлази на гробље да сазна нешто више о тој девојци коју управо закопавају гробари. Ипак девојка није била мртва већ у стању неког транса и коме и сазнајом да је жива закопана почиње да вришти у гробу. То чује новинар и ослобађа је, прихвативши све то као и њену визију и причу како ако се не уништи дух свештеника који се убио настаће апокалиспа библисјких размера тј. сви мртви ће постати живи мртваци. Са том причом новинар полази на пут заједно са њом да нађе тај град и да спречи сав тај ужас. У међувремну главни актери које пратимо у том граду падају један по један са најстрашнијим смртима. Буду скалпирани до мозга (о дааа), или им кроз уста излази цела утроба (о даааааааа) и још много сличних сцена до самога расплета када ипак добро побеђује са само два преживела јунака ове приче.
Не може се рећи да је филм са својом радњом импресионирао, па ни са својим чудовиштима који су зомбији а имају особине духова тј. да улазе и појављују се где хоће (превише им је дато способности), па мени барем није било сцена нешто нарочито гадних. Пар сцена кадрова су били заиста пристојни али пар до лудости смешних попут плача главног лика који убија духа жене у коју је ваљда био заљубљен, музика односно главна музичка нумера можда и најбоље што се дешава у филму, глумци као глумци у италијанским треш хорор филмовима који говоре енглески. Могло је и много боље па и макар и од оваквих филмова, али ипак морамо ставити до знања много веће глупости виђамо од много буџетнијих филмова од овог.

Оцена: 4,0/10

Ostrov (2006)

Режисер: Pavel Lungin
Сценариста: Dmitri Sobolev
Жанр: Drama
Глумци: Pyotr Mamonov, Viktor Sukhorukov, Dmitri Dyuzhev, Yuri Kuznetsov, Viktoriya Isakova...

Једини филм који сам гледао са сличном тематиком је филм Ki-duk Kim-ов Bom yeoreum gaeul gyeoul geurigo bom (2003), али далеко од тога да су исти. Радња филма почиње 1942. у Русији када патрола нацистиче морнарице дође на острво где се налазе два руска војника. Један од њих је капетан а други обичан морнар. Пошто их ухвате Немци морнар је приморан да убије капетана да би спасио свој живот. То и чини и замалао опет гине јер су нацисти оставили бомбу за собом на том острву. После експлозије он се буди на суседном острву где га спашавају монаси који имају ту своју епархију. Радња затим прелази 30 година касније (1976.) када видимо истог тог човека који се замонашио и кога посећују многи људи мислећи да је он свети човек. Филм од тог тока показује заправо на неки начин сада Оца Анатолија (Pyotr Mamonov) горе поменутог лика његову борбу са својим тешким грехом као и односима у самој епархији са осталим монасима. Сваки дан иде на острво на којем је починио грех и моли се за себе и за друга кога је убио. Такође сваки дан, понекада на мудар а понекад на комичан начин саветује или лечи људе који долазе на његово острво, а како и искрено се приклонио вери своје монахе на специјалан начин учи их о зависти или везивању за материјална добра. И то ради на пародичан начин да би они из тога што лакше касније увидели свој грех.
За овакав филм наравно важно је да ли сте верник, али можете филм и гледати и отвореног ума па да схватите целу радњу. Такође филм има прстенасту форму на свој начин када му на крају филма долази исти онај капетан за којиег је мислио да је убио са својом болесном ћерком. Тек када је схватио да није починио тежак грех зно је да може да умре и да оде Богу на истину. Режисер је урадио веома добар посао, филм визуелно као и прошле филмове из Русије краси заиста једна лепота, глумци су више него добри поготово Мамонов, радња иако необичајна има у себи неког штимунга. Можемо расправљати о томе да ли је главни лик заиста био исцељитељ или само мудар човек који је био добар психијатар, али свакако видимо у филму да он није имао о себи такво мишљење.
Пријатно изненађење је овај филм, чак шта више. Ако сте стрпљиви, добићете филм који у себи има есенцију руског, Достојевског, можда и Тарковскога како сам негде прочитао, или како воле да кажу магичну словенску душу, али свакако филм који више вреди него моја оцена и који свакако вреди одгледати.

Оцена: 6,9/10

среда, 1. август 2007.

Terminator 3: Rise of the Machines (2003)

Режисер: Jonathan Mostow
Сценариста: John D. Brancato, Michael Ferris
Жанр: Action / Adventure / Sci-Fi / Thriller
Глумци: Arnold Schwarzenegger, Nick Stahl, Claire Danes, Kristanna Loken, David Andrews...

Први филм који је гурнуо James Cameron је био филм Б продукције који је био веома успешно прошао код публике и која је целу причу о Терминатору добро прихватила. Други део Terminator 2: Judgment Day (1991) је за мене врхунац акционих филмова који у себи садрже елементе сф-а. Глумци којима не можемо нешто придодати да су екстра квалитетни су у овом филму погодили срж и самим тим допринели заједно са причом, акционим сценама да овај филм је данас показатељ квалитетних акционих филмова.
Да би разумели уопште трећи део морамо се мало осврнути на његову предисторију. Cameron је био упитан још средином деведесетих да сними трећи део што је он глатко одбио са здравом логиком да је природни крај овог серијала у другом делу. Такође после разматрања ко би да тада глумио и сам Schwarzenegger је одбио да глуми поново улогу машине. Ипак 2002. године поново се покреће овај проекат са Шварцијем који је променио мишљење које се више базирало на његовој кандидатури за гувернера Калифорније него због било чега другог.
Трећи део прати овога пута Конора (Nick Stahl) као одраслу особу која због своје историје и страха да ипак није све готово се крије и лута преко целе државе. И био је у праву. Овога пута Skynet шаље још усавршенијег киборга али овог пута да убије све блиске сараднике Конора у будућности. То је усавршенија верзија T-1000 која овде носи назив T-X. И то у виду први пут киборга који има женске карактеристике а коју глуми не тако успешно Kristanna Loken. Она осим напреднијег разшљања од својих претходника има могућност такође да помоћу легура се промени у било који субјекат који додирне а и има у себи плазма оружије. Када Конор у једној несрећи падне са мотора волшебно се игром случаја наилази на његову будућу жену Кејт (Claire Danes) која ће заједно са њим водити покрет отпора. Наравно она у том тренутку још то не зна као ни то да и њу јури Т-Х. Игром разних догађаја Шварци их спашава из већ смртоносног загрљаја и онда следи пар заиста одличних акционих сцена. Одмах после њих сазнајемо од Т-1000 нови обрт заправо приче у тројци. Да је Армагедон заправо одложен због догађаја у двојци и да ће се десити баш тог дана када се радња одвија, да је Кејт његова жена у будућности и да је она послала Т-1000 у прошлост између осталог и зато што је Конор погинуо управо од овога робота. Кејт међутим има још један side story а то је да је њен отац, генерал заправо одговоран да укључи Skynet и да руководи њиме. Што ће се и догодити јер вирус који шаље сам Skynet без знања војске руши цео информациони систем војске. Конор не би био Конор када то не би покушао да спречи и одлази право у тај центар да спречи активирање Skynet-a. Њих је ипак претекао Т-Х и они морају у главни центар Skynet-a да га онеспособе. Откривају ипак да тамо где их је Кејтов отац послао је заправо пећина која служи заштиту ВИП личности од нуклеарне катастрофе. Ту се у борби уништавају и Т-1000 и Т-Х, као и то да схватају да заправо будућност је била неизбежна као и цела Апокалипса и буђење машина.
Акционе сцене у филму до половине су веома добре а касније падају у квалитету, такође много сцена су урађена на сличности са двојком као и осталих ситница вероватно да би се додворило фановима двојке, док су глумци заиста тежак промашај што се тиче избора а поготово Nick Stahl. Такође има пар неразумних сцена попут двоумљења Т-1000 да убије Конора, soundtrack за разлику од другог дела који је био савршен овде је ужас, као и што прича која можда када би се некако гледала независтно од двојке би била добра. Овако се само на крају стиче утисак да је филм на основу прва два филма непотребан, промашај и класично сакупљање кајмака на основу претходника и да четврти део који ја најављен 2009. године ће морати да буде нешто револуционарно да би извукао и барем поново приближио ову причу квалитету другого дела.

Оцена: 5,4/10