Сценариста: Woody Allen
Жанр: Comedy / Musical / Romance
Глумци: Edward Norton, Drew Barrymore, Alan Alda, Goldie Hawn, Julia Roberts...
Увек у Woody Allen-овим филмова су биле заступљене три ствари духовитост, неуроза и музика. Allen као велики љубитељ џеза веома је водио рачуна о музици у његовим филмовима али овај филм умноге се по томе разликује од свих осталих, јер овде музика није пријатна позадина или атмосфера у филму већ је овде то гурнуто у први план и од овога филма је направљен мјузикл.
Ипак ово није један од оних невероватно ступидних и скупих мјузикла попут Chicago (2002), Moulin Rouge! (2001) или Dreamgirls (2006) коју своју популарност само дугују у пренадуваности њихових издања, већ се овим мјузиклом подсећа на начин како се то раније радило где главни глумци заправо и певају своје нумере (што има понекад и лошу страну).Радња је заправо о једној чудној породици коју чине супружни пар (Alan Alda и Goldie Hawn) три ћерке из тог брака (Drew Barrymore, Natalie Portman и Gaby Hoffmann), син (Lukas Haas), бивши супружник (Woody Allen) као и ћерка из тог брака а уједно и наратор приче (Natasha Lyonne). У њихове животе улазе многе пролазне или будуће љубави попут Edward Norton који је верен са Skylar (Barrymore), Julia Roberts као симпатија а касније љубавница Joe (Allen), Tim Roth бивши затвореник који ће се свидети Skylar итд. Прича није линеарна и прати неколико прича одједном спајајући музичке нумере и духовити сценарио Allen-а.
Прича везује љубав која може да се задеси у свим добима живота и на различите начине било да су праве или погрешне. Ликови су као по обичају веома јасно одређени са својом улогом у филму, духовитост је стандардна за његове филмове и говоре о љубави, везама , сексу али и приличном прозивању и републиканаца у филму, као и појединим сценама које заиста су фантастичне, сахрана, Венеција, Њујорк (са својим годишњим добима), претпоследња сцена плеса итд.
Глумци су одлично обавили посао, осим у делу где је било певање, потез веома вредан хвале и ризика али са дозама неуспеха у лошем певању Roberts, Allen, Roth и Norton-а. Занимљива је и сцена где се на неки начин даје признање Groucho Marx-у где су сви глумци костимирани као он као и део где Ален "скида" његову препознатљиву мимику. Музика обилује гомилу џез стандарда који су се певали током 30 и 40-их попут "Just You, Just Me", "My Baby Just Cares for Me", "Makin' Whoopee", "I'm Thru With Love" итд. Они који не воле Аленове филмове ће ако изузмемо његов класични хумор, бити пријатно изненађени док другима ово ће бити пријатан додатак који додатно даје квалитет његовом хумору и добити и вредновати га много више од оцене коју дајем овом филму (а коју и мени се чини се заслужује). Steffi: You always pick the wrong women.
Joe: Hey, I picked you.
Steffi: Yeah, I know, we got divorced.
Joe: 'Cause you were impossible to live with.
Steffi: "I was impossible to live with," I love this. You couldn't figure out whether you wanted to be a psychoanalyst or a writer!
Joe: So I compromised, I became a writer and a patient.
Оцена: 7,2/10
Нема коментара:
Постави коментар