Сценариста: Jim Jarmusch
Жанр: Comedy / Drama
Глумци: Bill Murray, Julie Delpy, Sharon Stone, Jeffrey Wright, Brea Frazier...
Овај филм је Jim Jarmusch у своjoj есенцијалној, чистој материји. Филм је такође писан од стране Jarmusch-а искључиво за Bill Murray-а . Треба такође напоменути да је овај филм сасвим заслужено освојио главну награду у Кану 2005. године.
Средњовечни мушкарац је управо напуштен од своје последње девојке када прими анонимно писмо у којем му се обраћа женско лице са којим је био у вези пре 20 година и која наводи да је родила његовог сина који је пошао на пут да га нађе. Don Johnston (Bill Murray) је на прочитано писмо реаговао тако шо је отишао код свог енергичног (Jeffrey Wright) комшије којег више заинтересује та мистерија него самог Дона. Он на некакво натезање наговори Дона да пође на пут на којем ће разретшити ту мистерију тако што ће посетити 5 жена за које се он сећа да је у то време био у вези.
Дон је лик који својом инертношћу подсећа на Камијевог јунака из Странца, или пак на Еда из филма The Man Who Wasn't There, незаинтересован, у некој летаргији али који целом том свом животу види свој оптимум живљења. Ипак да није скроз тако, јесте ипак то кретање на пут, које личи да је сваки пут покренуто од Винстона (Wright). Његове посете женама могу се гледати, као и сам филм из толико праваца, рецимо кроз призму најтоплијих односа до најхладнијих (гроба где је сахрањена пета девојка са којом се виђао пре 20 година). У сваком од ових посета осетите неку врсту посебног осећања, код прве жене можда је чак и најтоплије примљен, без обзира на ћерку Лолиту која се понаша сходно свом имену, али у том првом сусрету једноставно однос између Дона и ње личи на однос љубавника. У другој посети се осећа меланхолија али и напетост која виси у ваздуху која се раширила погрешним питањем. У трећој посети осећа се иронија Дона према жени и према послу којим се бави. Код четврте нека врста презира. Током целога пута Дон носи букет цвећа у боји писма којег је добио, ружичастог, можда покушавајући да види реакцију тих жена ако је нека од њих послала то писмо. Свака на неки начин имају везе са том бојом дали је то одећа, бизнис карта, па чак и сама куцаћа машина. Али на крају се Дон враћа без резултата кући где је уочио младића који је можда баш њега кренуо да тражи. Ту се заправо открије да му није на крају стало можда да ли има уопште дете већ да би желео да је то тако. Са тим сазнањем вас једино оставља филм док остала остају отворена питања за публику.
Мареј је одглумио фантастично, тј. како је неко рекао он скоро ништа не ради у филму, не одаје ни осећаје осим повремених колутања очију али начин на који ништа не ради је невероватан. Показује прави карактер тога лика и са правом је Jarmusch мислио да само он може то да одглуми. Такође Џим је овде препознатљив и када не бисте видели почетак које аутор филма, ако сте гледали неки његов филм одмах би сте га препознали. Сваки кадар у филму је до детаља одрађен до самог савршенства, што је итекако важно за овај филм, музика својеврсно њему је опет одлична, карактери у филму јасно изражени.
Филм отвара многа питања везане за лик Дона, мистерију писма да ли је право или не, да ли је нека од жена које је посетио можда баш написала то писмо, у суштини за скоро све у овом филму нисте сигурни шта је суштина и дали ваш закључак који створите је тачан. Ако само на (не)решавањем главне мистерије будете гледали у овом филму и ишчекивању да се то деси можда вам се филм неће свидети и завршићете гледање са дозом исфрустрираности, али ако вам то не буде био једини аксиом добићете филм чија је свака секунда вредна гледања и пажње.Оцена: 8,4/10
Нема коментара:
Постави коментар