Сценариста: Woody Allen
Жанр: Drama
Глумци: Mia Farrow, Dianne Wiest, Sam Waterston, Elaine Stritch, Jack Warden...
Они који нису толико упућени у филмско стваралаштво Woody Allen-а а гледали су можда само 2-3 најпознатија филма били би изненађени овом драмом. Међутим иако сам до сада гледао његових 14 филмова увек се пријатно изненадим његовом способношћу да манипулише различитим жанровима на прави начин.
Филм нас смешта у кућу за викенд код четрдессетогодишње Lane (Mia Farrow) у којој осим ње су и њена мајка Diane (Elaine Stritch), очух Lloyd (Jack Warden), њена најбоља другарица Stephanie (Dianne Wiest), као и подстанар Peter (Sam Waterston), а њих посећује становник тога места Howard (Denholm Elliott). Радња? Љубав, али једини срећан пар су Diane, жена која је прошла свашта у животу и била симбол жеља многих мушкараца и Lloyd физичар кога мучи хаос квантне физике али који је срећан да има овакву жену поред себе. Lane која је преживела покушај самоубиства, чији је узрок депресија, воли свог подстанара Peter-а који је преживео распад брака и који је у свом безнађу се зближио са њом да не би још више "потонуо". Међутим њему се свидела Stephanie која је у својем преиспитивању емоција флертовала са Peter-ом али након признања његових емоција избегавајући га осећајући кривицу према Lane али и себи. И на крају ту је Howard, удовац који је неговао Lane током њеног опоравка притом полако заљубљујући се у њу, али чију љубав Lane није узвраћала осим пријатељством. И за крај односа у филму је однос мајке и ћерке коју прати једна мрачна тајна.
По опису ово би личило на неку позориштну комедију, али она то свакако није. Поново карактери, по обичају у оваквим Аленовим филмовима (попут у филму Husbands and Wives (1992)), су некако кристално јасни и као да схватете током филма да то што гледате заиста има своју стварну историју, однсоно гледате крајњу генезу тих личности.
Цео филм се дешава у току два дана у једној кући тако да и тиме поред дијалога сличи на позориштни комад, док су глумци достојни својим улогама. Оно што ће можда многи занемарити филму јесу предвидљивост али и патетичност или снисходљивост појединих ликова. За прво се сасвим слажем али за ово друго не. Начин на којим је Ален вукао конце својих личности и вероватно командовао глумцима како да глуме је извршен на такав уверљив начин да места патетици ту нема јер лако се могу препознати односи у филму и односи који се дешавају у нашим животима. Оно што је видљиво да је и у овом филму делове својих особености Ален убацио и у сваком од појединих личности, неуроза, нарцизам, депресија, меланхолија и то је заиста оно што је не само код овога филма изражено, већ код и његових других филмова које ценим као искреност и самосагледавање. Овај филм представља једну сасвим добру драму која разматра љубав и љубав у погрешном времену и тренутку као и нерационалан поглед оних који су заљубљени.Оцена: 6,8/10
Нема коментара:
Постави коментар