Сценариста: Vladimir Sorokin
Жанр: Drama
Глумци: Marina Vovchenko, Yuri Laguta, Konstantin Murzenko, Sergei Shnurov, Svetlana Vovchenko...
Пре гледања филма нешто нисам улагао наде да ће и овај руски филм оставити неки велики утисак на мене и да ћу овде можда написати и почети са и још један руски филм. Грдно сам се преварио овај филм свидео се мени или не свако је оставио неки утисак, што је већ добитак ѕа филм.
Дебитантско дело режисера Ilya Khrjanovsky који је овај филм направио по роману и неким изворима скадалозном писцу Vladimir Sorokina на почетку филма прати три особе и њихово заједничко појављивње после поноћи у једном бару у кругу двојке Москве. Особа која касније највише пратимо у филму је проститутка, друга особа је месар или дистрибутер меса на црној берзи и трећа особа је штимаоц клавира. Разговор, сходно русима најпре тече о разговору о пићу (елемент који се опет сходно русима провлачи кроз читав филм), док нешто касније почиње прича о пословним делатностима које свако од њих обавља. Вероватно из стида и да би себе представлили у бољем светлу сво троје учесника жестоко лажу. Проститука је комерцијалиста која продаје јапанско чудо, апарат који чини човека да се никада не умара, трговац месом дистрбутер воде за председника Русије кога среће два пут месечно, док штимаоц клавира има најневероватнију причу (која је настала можда из ироније?), како он ради у лабараторији која клонира људе и који редовно среће клониране особе (по њему чак и оне за време клониране за време Хрушчова) и са њима пије. Одласком из бара свака личност има своју причу од које највише пратимо Marinu која је сазнала да јој је сестра умрла и иде на њену сахрану. Од ове две трећине филм постаје на неки начин сулуд. Показује рурално место које симболише можда пропаст тог друштвеног дела Русије како у материјалном али и у духовном смислу. У том селу које Марина подсећа житељи где су скоро све бабе и млади пар (тј. сада само младић који је био у вези са Маринином сестром), баве се производњом лутака коју добијају тако што материјал добијају жвакањем хлеба. Психичко понашање баба током даће изгледа сулудо са невероватним прозивкама али и касније приликом гозбе скоро на врсту оргија. Тамо и срећемо две остале сестре Марине. Остале две личности такође пролазе лоше тако што један буде оптужен за убиство и послат на фронт а други настрада у саобраћајној несрећи на крају филма када избегне пса да згази.
Кроз филм се провлачи број четири (прича о клоновима, броја авиона који иду на фронт, четири сестре итд.), као и пси који се често користе у сценама и чије режање и цвиљење је буквално заменило било какву музику у филму. Али ни значење филма није најјасније, као ни то да ли је овај филм нека врста политичко ангажованог филма који говори о стању друштва у Русији (прича о законима у Русији, прича о алкохолизму председникове жене као и главна дешавања у филму). Наводно Khrjanovsky негира такву тврдњу која можда и није толико искрена јер је овај филм проузруковао велике инцденте према људима који су правили овај филм од стране нациста у Русији. Камера од стандардног приказивања кадрова и сцена у првој трећини филма у руралној средини је зависна од догађаја, хаотична или се приказују дуги кадрови да би се створио јачи утисак приказивања радње. У томе је можда и највећа чар овога филма који даје осећај као да се то дешава негде код вас у близини. Остало је у тренутку гледања филма прилично нејасно и потребно је преспавати филм. Одређене сцене у овом филму су ми биле превише наглашене за мој укус и идеја се превише наглашавала (ствар са бабама) да је изазивало неку врсту гађења.На крају прилично неодређену идеју имам о овом филму који ми се на моменте изуетно свидео али исто тако и у одређеним згрозио. Ко воли руску кинематографију и више је прати и разуме од мене ће сигурно бити задовољан овим издањем а и можда ће схватити поенту филма.
Оцена: 6,3/10
Нема коментара:
Постави коментар