Сценариста: Iris Yamashita, Paul Haggis
Жанр: Drama / History / War
Глумци: Ken Watanabe, Kazunari Ninomiya, Hiroshi Watanabe, Tsuyoshi Ihara, Ryo Kase...
Данас када се разматра уопште важност битке на Иво Џими иде су крајњост од тоталних подсмешљивих погледа како су се борили за обично малено тло острво на коме ништа не расте, до претеривања да је то био најважнија кампања Американаца у Другом Светском рату после дана Д.
У вези важности целе те битке која се одиграла 1945. године расправља се и на овај начин али са стране јапанског виђења и у самом филму. Оно што је истина да је заузимањем овога острва САД заправо добило главну базу за бомбардовање целог Јапана као и могућност стационирања војске која би можда извршила копнену инвазију на Јапан.Ово је један од ретких филмова који приземно гледају на рат, или који не приказују непреијатеље као звери. Зато су и урађена два филма о овој бици Letters from Iwo Jima и Flags of Our Fathers. Временски филм почиње неколико месеци пре напада на Иво Џиму и до периода саме битке показује припреме које су се водиле за инвазију, карактере и делове живота, главног генерала задуженог за острво Tadamichi Kuribayashi (Кеn Watanabe), обичног војника Saigo (Kazunari Ninomiya), још неких ликова важних у филму. Ратних сцена је било доста али нису биле толико сензационалне као код других филмова.
Лако је етикирајући одређене ствари из непознавања истих а то овај филм покушава да сузбије. Да и овде су Јапанци, били камиказе, имали ритуална самоубиства, али све је то приказано на прави начин а не са оним беснилом које је било уобичајно за америчке филмове који су се приказивали током рата а и после њега.
Филм не одступа од историје, и ту је прича 10 американаца пре него што умрете као наредба. Показује праву страну како и зашто је острво пало у руке амера. Недостатак опреме, недостатак у подршци јапанске морнарице и авијације, дизентерија, све је то овде приказано на један сталожен начин. Филм је скоро у целости у колориту црно-белом осим када су сцене експлозија, сценографија је фантастична, глумци такође. Оно што је сјајно јесте да приказивање рата се не гледа само са стране неког заповедника или обичних војника већ и једно друго. 
Као ратни филм овај не иде у ту крајњост да своју анти-ратну поруку шаље крвавим раскомаданим телима, мада има и тога, већ хуманизујући рат и људе који га воде и показивајући на тај начин бесмисао истог. Али то не значи да Јапанци су могли да препусте то острво и да иду кући, једноставно радили су оно што су морали.Eastwood је опет показао да ће можда бити бољи режисер него глумац када се на крају све сабере, филм који је направио има доста прича и о њему може се пуно дискутовати. Ко жели да гледа добри ратни филм без бојазни од патетике, навијачке субјективности од стране оних који су снимали ово је филм за њега.
Оцена: 7,8/10
Нема коментара:
Постави коментар